Đoletova melanholija i ja smo se dohvatili onomad kada sam bio srednjoškolac, tamo negde u drugoj polovini devedesetih godina. Radeći u porodičnoj trafici, u dvorištu porodične kuće, u Ulici Juhorskoj, u pauzi od učenja slušao sam marljivo i pedantno album „Marim ja“. Utvrdjivao sam ga bolje nego gradivo iz matematike. Tu pored boksova Pal mala sam imao jednu Aiwu, kasetofon sa jednom glavom na kojoj sam vrteo audio kasete dok sam iščekivao mušterije i ubijao dokolicu. I tako tu se nekako zatekla ta „Marim ja“ audio kaseta, poklon od neke od tadašnjih simpatija, a simpatija je u tim godinam bilo k’o pleve. Ole lole, ona prva verzija, verzija moje generacije, Slabo divanim madžarski, Nevernik, Citron, Divlji badem, Marim ja, Čovek za koga se udala Buba Erdeljan. Kako su samo letele, čas strana A čas strana B. Uskladišteše se negde u malom mozgu takvom silinom da ih evo i do danas spomenem s vremena na vreme. Tada smo Đoletova melanholija i ja napravili pakt da se nađe tu uvek kada zatreba. I sjajno smo se družili u vreme turobne muke ratova i teskobe svestrane i moćne koja se nije davala ispariti i pustiti nas na miru.
A onda kreću slike… „Kalendar mog detinjstva“
Gledao sam ga, Djoleta, na TV-u kako ga muka i teskoba razaraju dok ga je UDBA prisiljavala da peva na „Target koncertu“ na Trgu Republike 1999, slušao kako ga pljuju jer je otišao usred rata u Sloveniju spačavajući svoju glavu svog oštrog jezika, po uvek univerzalnoj skali UDBA-e baždarenoj da ti se usere u život ako imaš svoje JA.
A onda sam malo potom na jagodinskoj pijaci čuo „Jebite se devedesete“, u onom ćošku tamo pored ribarnice tiho i sramežljivo, plašljivo do mere da je onaj iz radnje falša i audio kopija sam sebe preispitavao da li je uopšte trebalo pustiti jer je to bila jeres još uvek. Nije smeo ni mogao da odzvanja jače od Cece naročito ne na pijaci ljudskih pokušaja da budu dobri i normalni u nevreme.
No malo potom eto njega poput heroja, svuda po Srbiji pa i u Jagodini. Bio je to prvi i jedini put da sam ga slušao uživo, te čudesne 2001. Jagodinska hala sportova krcata, emocije prenaglašene, nada u isijavanju poput nabreklog kotla pred samom eksplozijom. Razočarao se potom on, razočarao ja, razočarali svi, što su nam ukrali nadu baš onako kako nije smelo.
A onda su mene dohvatile godine Divljih badema, Provincijalki, Buba Erdeljan, dok nisam naleteo na svoju Protinu kći. I sve to vreme sam ga pratio i gledao ga kako se ne razume sa svojima, kako beži u bespuće jugonostalgije u nestajanju i prokletstvu negdašnjeg postojanja vremena gde smo svi bili jednaki. A šta je tu bilo sporno!? Jednom u jednoj emisiji rekao je kako je njegovoj majci za neki broj bio tesan Novi Sad. Njemu je onda tesna bila planeta u svoj teskobi nerazumevanja svojih.
Eto sve do danas trajala je ta priča o omiljenom, pevaču, kantautoru, piscu, zabavljaču britkog jezika i kreativnog uma kada je moja „Olivera“ uletela u sobu i viknula „umro je Djole“.
Jbt kovid nam je za godinu dana ugasio celu jednu i načeo mnoštvo epoha! Naravno da sam ga voleo, čitao i slušao celog života. To nisam prestajao ni kada sam mu zamerao što neće da se spusti po Srbiji više nego po zapadnoj SFRJ. Njegova Beba ga je branila tvrdeći mi da u Srbiji nema dvorane koju smeju da mu izdaju poslednjih 10 godina. Nedostajaće mi kao neko svoj koji je bio tu svakog drugog dana na kafi i trač partiji o dešavanjima u palanci, onaj prijatelj poput roda, ili “drug iz vojske koji je postao drugar do groba”.
Hvala mu na eksploziji svevremene emocije i melanholije kojom nas je gadjao u potiljak neznanja I nerazumevanja i košnicu potrebe da budemo istinski slobodni, zaljubljeni, voljeni, empatični. Hvala mu što nas je podsećao da dobrih ima više no loših onda kada ga dobri nisu razumevali a loši mu radili o glavi. Ne može to svako! To mogu samo posebni!
Hvala mu na divnim pesmama i knjigama! Hvala mu na himnama epoha i generacija.
“Sustala je i posustala” “jedna prosta duša slovenska”…
Sada negde pod svojim “bagrenjem što mu lomiše dušmani ljubi neku bosonogu i odbeglu od sna”…
Na kraju krajeva, “neko to od gore vidi sve” jer “gde god je stao taj rulet, beše premija”…
U čast Djordja Balaševića “Svirajte mi jesen stiže dunjo moja”…
By Sale Grković
