piše: Aleksandar Sale Grković
Godinama slušam naše mnogobrojne profesionalne fudbalere i košarkaše koji manifestuju svoje kvaziemocije prema svojim domaćim klubovima iz kojih su pokretali svoje zvezdane karijere kako im je želja da posle inostranstva i velikog novca dodju i završe svoju karijeru u matičnom klubu karijernog zvezdanog nastanka i temeljnog uspona. No sve te izjave završe u fioci floskula jednokratno pripremljenih da daju kratku injekciju satisfakcije srpskim klupskim navijačima u svom posrnuću svih liga u svim nacionalno popularnim kolektivnim sportovima. A onda se ovih dana desila jedna iskra koja je rasplamsala emociju i upalila baklje adrenalina i navijačke strasti posrnule u postpetooktobarskim naplatama prvoboračkih dividendi vodja tribinskih vojski i naletima opšteg nekvaliteta klupskog sporta van opsega zvanog Sportsko društvo Crvene zvezda.
U KK Partizan vraća se ŽOC, Želimir Željko Obradović klupska i nacionalna legenda, evropska i svetska trenerska veličina onih gabarita koji prevazilaze sve naše kolektivne percepcije. Tržište tumača i tumačenja se rasplamsalo. Teorije zavere su se razbudile. Te Vučić odobrio, te dobiće on budžet i pare, te ovo te ono…
Ne znam šta je duboka istina ove naše priče ali i “plitke i sve pliće države i društva”. Ali par istina sam spreman da podržim jer mi deluju egzaktno.
ŽOC je došao u Partizan u godinama pred svoju formalnopravnu penziju. Dakle za razliku od onih zvezdica sa početka teksta on se vratio u svoje gnezdo iako nikada nije insistirao i forsirao stav kroz karijeru da će to neupitno učiniti.
ŽOC je došao u Partizan u najtežim trenucima za klub u post-SFRJ eri. Mnogo težim od onog perioda kada je Milova Budućnost dominirala uz pomoć novca od šverca cigareta, pa kad su morali da ulete i spašavaju stvari Divac, Danilović i Djordjević. Košarkaški gigant od Partizana bačen je sada na pleća u Vučićevoj navijačkoj strasti i pragmatizmu da ljubav prema Zvezdi ovako ustrojena donosi više glasova i pobede na izborima. Ne bi to i takvo vraćanje u ovoj i ovakvoj situaciji, svako smeo. I da je dogovor ne bi to svako mogao i umeo.
ŽOC se vratio na materijalno mnogo manje u situaciji kada su mu sva vrata košarkaškog sveta bila otvorena za izbor nastavka karijere posle kraćeg ali preko potrebnog odmora.
ŽOC se na kraju krajeva vratio a nije imao nikakvu obligaciju da to učini sem one nematerijalne, emotivne, ljudske da baš one koja ne odgovara sverastućem merenju na kantar svega ljudskog. I šta je sporno verovati u to!? Šta je sporno braniti to i takvo da nije bajka već puka realnost i da ga još uvek ima i da još uvek postoji!? Da emocija i ljudskost i ljubav prema klubu, ekipi, bratu po ideji, bojama kluba, životu, slobodi, pesmi i svome jatu u surovom svetu interesa mogu da nadjačaju sve.
I može nekad u silini materijalnog jedna iskra emocije da bude jedino i sve… Od antike do danas više se pamte dela, ljudi, emocije i priče od bilo čega drugog materijalnog…
Za mene je već ovo dovoljno adrenalina i sreće bez da uzmemo ijedan trofej, bez i da pregazimo Vučićevu crveno belu silu…
Hvala ti Žoc! Šta god da je razlog povratka hvala ti što si došao tamo gde materijalno dobijaš najmanje, a emotivno dobijaš sve. Neka ovaj come back bude naša renesansa optočena osećajem slobode koje iste sve manje ima i sve manje sme…
Za Portal 035 Aleksandar Sale Grković.
