Tema muzičara u doba korone je već dugo prisutna u medijima i na društvenim mrežama a pogotovo je u žiži poslednjih desetak dana. Mnogima je asocijacija pri pomenu muzičara i pevača ona grupacija koja zarađuje enormne cifre, takozvana estrada, ali kada se malo zagrebe po površini preko 90% medijski anonimnih ljudi koji se bavi ovom profesijom je najveći gubitnik epidemije koja je uzdrmala ne samo našu zemlju već i celi svet.
Na ovu temu za Portal035 priča Boban Momirović – Boban Sivi, muzičar iz Paraćina koji već godinu dana skoro da nema nikakve prihode od delatnosti kojom je do sada izdržavao svoju porodicu:
“Jedan deo građana Srbije konstantno iznosi pogrdno mišljenje na društvenim mrežama omalovažavajući ovu branšu, nazivajući nas muzikantima, pevaljkama i slično. Zadojeni sujetom, zavisnošću, ljubomorom, često nas “doboronamerno savetuju” da se latimo motike, njive, fizikalija…da promenimo delatnost…Recite doktoru posle 25 godina staža u struci da promeni zanimanje, mehaničaru, pekaru, prosvetnom radniku, advokatu…Ovo je posao koji iziskuje mnogo finansijskog ulaganja, i to konstantnog. Mnogo svakodnevnog rada kući, celog radnog veka, mimo nastupa, mnogo odricanja jer naša porodica trpi naš posao i sve što on nosi (moram da napomenem da prosečan gradjanin vidi samo 5% ove medalje…), a talent Bogom dan.” kaže Momirović za Portal035 i dodaje:
“Neko će reći nisi doktor! Prijatelju, doktor leči telo a mi muzičari smo doktori za Vašu dušu…ti doktori koji rade svoj posao i kada su bolesni (bilo da sami imaju neku patologiju ili ukućani), kada imaju smrtni slučaj kući, kada rade sa more problema a Vi to nesmete da vidite i osetite…Mi moramo sav svoj jad i čemer da ostavimo kući da bi Vama srce napunili i ulepšali Vaše drage trenutke. Zato imajte razumevanja i poštovanja jer jedan od globalnih problema u Srbiji je veličanje svog a omalovažavanje tuđeg posla”.
Momirović u ime svih svojih kolega objašnjava da je generalno problem kod muzičara taj što je njima uskraćeno pravo rada koje je svakom građaninu Ustavom zagarantovano:
“Postoje dvojni aršini, neke, nazovimo, zvezde mogu da rade. Bilo da su koncerti, privatne zabave, klubovi zatvorenog tipa (nije tajna da se radi i za opšte poznate ličnosti iz raznolikog miljea u Srbiji…određeni klubovi u Bg-u, na Kopaoniku, Zlatiboru i td)…to je javna tajna u Srbiji. Ako mogu da rade bioskopi, pozorišta, koncerti za određene muzičare …ako mogu sistemi poput Lidla, Maxi-ja, Idee i drugih da rade – zašto ne bi mi mogli pod određenim uslovima?
Hajdemo dalje…pomoć koja je pružena muzičarima se ne odnosi na nas već na određenu grupaciju… Mi u očima sistema ne postojimo! Neko će reći “muzičari sa statusom umetnika imaju nadoknadu od države jer plaćaju porez”….Da smo jasni, mi ne tražimo nikakvu pomoć od države, mi tražimo samo da nas puste da radimo!
I mi plaćamo porez državi! Kako ako ne uplaćujemo radni staž i socijalno? Pa vrlo prosto, mi plaćamo svake godine licencu (dozvolu za rad) a pored toga, radimo po ugovoru bilo da je na radni dan (veče) ili na veći vremenski okvir, a taj ugovor nosi u sebi naznačenu zaradu a kao takav i obavezu uplatu doprinosa za naznačeni vremenski interval.” naglašava za Portal035 Boban Momirović i postavlja pitanje:
“Zašto su muzičari targetirani i osuđeni kao bljuvači virusa? Postoji li igde na planeti studija o tome ? Što jače ozvučenje više širimo zarazu?? Na osnovu čega je izveden taj zaključak i isti se primenjuje kao mera?
Objasniću sada zbog čega je to tako … Pisao sam na društvenim mrežama o tome ali ponoviću se i sada jer je jako bitno za celu Srbiju a ne samo za nas muzičare.
Da li se iko pita koliko postoje porodice muzičara u Srbiji? Koliko porodica ugostitelja, konobara, kuvara? Koliko porodica dekoratera, fotografa, animatora? Jedna maturska haljina je od 150 evra pa na gore, koliko porodica krojača? Vlasnika butika garderobe, obuče, venčanica? Koliko porodica animatora, frizera, šminkera, poslastičara? Da li se iko pita da su ove branše koje sam naveo možda i 90% pravna lica koja moraju da plate sve što to ime nosi ( porez, doprinose, kiriju, režijske troškove i td…) Pored toga – svaka jedinka iz svih branši koje sam naveo (sigurno sam još neku ispustio) je fizičko lice koje je poreski obveznik, koje mora da hrani i školuje decu, da leči sebe i porodicu, da plaća sve režijske troškove života … ODAKLE?! ČIME ?! Čime kada su nam ukinuli Ustav-om zagarantovano pravo na rad?! Ako nam ukinu onda treba ti isti da nas izdržavaju u punom smislu te reči!
Ajmo dalje – da bi jedan ugostitelj spremio slavlje mora od poljoprivrednika da kupi prasiće; od proizvođača alkoholnih i bezalkoholnih pića kompletan asortiman; od mleče industrije sir, pavlaku, kajmak…iz prodavnice mešovite robe od čačkalice, preko salveta, začina, higijenskog programa, tanjra čaša do raznih sitnica…Dalje…Zbog našeg posla u Srbiji dolaze naši građani iz dijaspore…pita li se iko koliki je finansijski špric ekonomiji države od ljudi koji dolaze zbog slavlja (koje mi radimo), koliko para potrošovde za sve i svašta.”
Za kraj intervjua za Portal035 Boban Momirović poručuje:
“Ako mogu strane firme, banke, sistemi da rade u Srbiji možemo i mi! Osmisli se način i uslovi, nađe se rešenje jer naša narodna izreka kaže” Ko hoće on može – ko neće, nađe izgovor”…Pametnome ne treba puno.”
Autor: Ivica Rakić / Portal035
