Pre 59 godina, prvi put u istoriji televizije su dva kandidata za američkog predsednika izašla na TV duel. Bio je to duel Kenedija i Niksona pred 70 miliona Amerikanaca koji su ovo suočeljavanje uživo pratili preko svojih malih ekrana. Duel je organizovan 26. septembra 1960. godine u studiju CBS-a u Čikagu, gde je Kenedijev tim i pripremi ove debate kapirajući moć televizije kao medija potpuno nadmudrio Niksonov izborni štab.
Neposredno pre ovog TV duela Ričard Niksin dugogodišnji iskusni političar i već u dva mandata drugi čovek Amerike je po svim anketama bolje stajao od Džona Kenedija mladog senatora iz Masačusetsa. Glavne teme u kampanji bile su nacionalna bezbednost, suprotstavljanje rastućoj opasnosti od komunizma, jačanje američke vojske i izgradnja svetlije budućnosti za Ameriku. U suštini, stavovi dvojice kandidata po ovim pitanjima nisu se realno razilkovali ali opšti dojam gledalaca koji su preko TV pratili debatu je bio sasvim drugačiji.
Džon Kenedi je kao mlad političar uvideo moć televizije i zato je došao odmoran, besprekorno obučen i sa razoružavajućim osmehom filmske zvezde, dok je za Niksona ova debata bila samo još jedna formalnost u kampanji gde je stigao posle još jednog političkog skupa, namrgođen i nedovoljno oporavljen od gripa koji je vukao nedeljama unazad.
Ipak, Kenedijev tim nije se zadržao samo na fizičkoj nadmoćnosti njihovog kandidata nad Niksonom pa su starijem političaru spremili i neke dodatne “klopke”. Kenedijev izborni štab je tražio da oba kandidata stoje dok govore znajući da je Nikson povredio koleno i da će mu takav način komunikacije predstavljati ogroman problem, pa tako, kako je debata odmicala po Niksonovom licu je postajalo jasno da trpi bolove, pa je često prebacivao težinu sa jedne noge na drugu što je kod gledalaca stvorilo utisak nervoznog i uplašenog čoveka. Sem ove smicalice Kenedijev izborni štab je pod izgovorom hladnoće izdejstvovao i da se grejanje u studiju pojača jer su znali da se Nikson lako znoji. Tako su gledaoci osim uskomešanog, oronulog i namrgođenog Niksona videli i njegovo oznojeno lice koje je morao stalno da briše maramicom kao da mu je neprijatno što mora da odgovara na pitanja. Sa druge strane, Kenedi je bio opušten, nasmejan, zbijao je šale i izgledao kao pravo oličenje snage koja je jednostavno isijavala iz njega.
Kenedijevima je na ruku na kraju išla i činjenica da je Nikson na debatu došao neobrijan (jer je išao direktno sa nekog drugog političkog skupa) i da je odbio šminku. Oni su tražili “samo” da kamera snima krupne kadrove lica predsedničkih kandidata, pa je znojavo i neobrijano lice Ričarda Niksona došlo do punog izražaja. Šta znači moć televizije kao medija pokazuje i činjenica da su gledaoci koji su suočeljavanje slušali preko radija ocenili da je Kenedi bio dobar, ali su prednost ipak dali Niksonu. Ipak, oni koji su gledali prenos imali su potpuno drugačije mišljenje – po njima, Kenedi je bio apsolutni pobednik duela.
Na kraju, bili su to najtešnja pobeda u istoriji SAD. Kenedi je osvojio 49,7 odsto glasova, a Nikson 49,6. Prednost Kenedija iznosila je svega 112.803 glasa. Mnogi analitičari i danas misle da je tih 0,1 odsto presudila upravo televizija, i da nije bilo TV duela Nikson bi verovatno dobio izbore.
