Vesna Lakićević koja već tri decenije radi u “Kolubari” i nedavno je premeštena na gore radno mesto zbog organizovanja protesta “1od5miliona” u Lazarevcu, ekskluzivno za Portal035 piše o nedomaćinskom ponašanju svake vlasti prema ovom rudarskom gigantu kao i prema radnicima koji su imali svoje mišljenje i svoj politički i životni stav
Kad sagledam Kolubaru kroz dosadašnjih 30 godina staža, mogu slobodno reći da sam mnogo puta bila ponosna na svoje kolege. Izdvojiću 5.oktobar, nezapamćen ledeni talas 2012. i poplave 2014. godine.
Volim Kolubaru. Te radnike u smeni, direktnoj proizvodnji. To su posebni ljudi. Drugarstvo, briga i prijateljstvo. Vredni i namučeni ljudi.
Nekada se u Kolubari cenio radnik. Nagradjivao se boljim radnim mestom. Veca plata je donosila i veću odgovornost. Radnik je to opravdavao svojim radom.
I onda nam stize 90-ta. Sa njom i SPS. Rajska godina. Novca nikad vise, svaki mesec povećava se plata, samo da potraje.. ali đavo ne miruje. Inflacija, iznenadna nemaština, borba da se preživi. Kolubarci se lavovski bore. Ničeg nema. Mehanizacija nema gorivo, nestaje osnovni materijal za rad.
Uglja ima. Za državu i pojedince. Krale se čitave kompozicije uglja. Inflacija je „jela“ zaradu. Sem za pojedince. Ipak je nekom rat, a nekom brat. SPS vedri i oblači. Mitinzi, organizovani prevozi, zaluđivanje
sluđenih radnika. Istina, za 30 godina najstručniji kadar su imali oni. „komunistička škola“. Direktor, šef, poslovođa se nije postajalo preko noci. Čak i ako si drug „član“. Znanje se ipak cenilo.
Te 1993. nekom iz Kolubare pada na pamet brilijantna ideja da se udodvori režimu. Organizuje se reli voznja po kopu, mlađanom sinu Slobe Miloševića. Skandalozno! Ali, moje mišljenje se ne uzima u razmatranje. Niko ga ne čuje. Kolubarci podanički oduševljeno stoje na obodu kopa i aplaudiraju. Tužno.
Umesto bojkota, daju mu podršku. A u državi nezapamćena inflacija. Plata se isplaćuje svake srede. Dok podigneš sa računa 5 maraka. Za 20 maraka mesečno kliču sinu uništitelja?!?!
Taman se iščupasmo iz inflacije, bombardovanje. Moja plata sa 2100,00 dinara, „pada“ na 960,00 dinara. Priča se da je tadašnji poslanik iz Lazarevca rekao u skupštini: Kolubarcima smanjite plate, svi žive od zemlje. Prežive Kolubara!
Osveta stiže 5.oktobra. Staje Kolubara. Dogorelo do nokata! Ta energija je pregazila reku Kolubaru u želji da se da podrška kolegama. Ta solidarnost je stavila tačku na diktatorsku vlast. Željene promene stižu. Novog direktora postavlja Đinđić. Njemu direktno podnosi izveštaj.
Nepotkupljiv, stručan ima cilj. Sindikat jak, radnički. Te 2001.se vraćam sa porodiljskog bolovanja, radim na vagi za merenje uglja računam, promenila se vlast, promenila se pravila. Jesu, za neke. Tadašnji poslovođa otvoreno traži da krademo i delimo na
pola. Odbijam. Taj isti je krao kamionima ugalj. Počinje tortura.
Prijavljujem ga za maltretiranje i lopovluk. Skida mi se rešenje i sklanjaju me u razglas. Ko sam ja da prijavim nekog tamo daljnjeg
rodjaka nekog ministra??? Ne moze. Kažnjena sam. Direktor član DS-a. Postajem svesna da se nista nije promenilo. Bahato, pijano, nestručno rukovodstvo uskočilo u sedlo uništavanja Kolubare.
Stiže nam i DSS. Ljubavnice, komšije, rođaci, kumovi. Plus, stranačke kolege. Noćna mora. Bahati vozači vedre i oblače u Kolubari. Još jedna diktatura. Ovog puta-demokratska. Na svaki napad na vlast, bio je isti odgovor: sta su radili oni pre njih; ćuti i ti si došla preko veze! Ne gospodo, ja sam primljena na konkursi, otac mi je bio poslovođa, morala sam mnogo više da se dokazujem od mnogih, nisam plakala kad sam morala u smenu, nije sindikalac zvao direktora da me zastiti od rada. Nisam se
žalila ni kad sam morala da sedim na drobilicama zbog „dugog jezika”. Radila sam jer sam pisala molbu da me tu zaposle. To je moja firma, od te plate živi moja porodica.
U svom tom ludilu krađa, stranačkog i rodbinskog zapošljavanja, stize i vladavina Borisa Tadića i DS-a. Prvi put od postojanja Kolubare, postavlja se direktor koji nije radnik iste i nije iz Lazarevca. DS i Sindikat,
„prodaju“ Kolubaru. Demokrate vraćaju socijaliste na položaje. 5.oktobar postaje potpuno obezvređen.
Sjahao Kurta i uzjahao Murta. Radnik i rad sve se manje poštuju. Nerad je debelo plaćen i nagrađen. I opet pitanje upućeno meni: Ti se stalno bunis. Šta ti sad ne valja? Ništa ne valja. Ništa se nije promenilo. Posle gorih, dodjoše gori i stigosmo do najgorih. SNS. Pošast jednog društva. Vlast koja ne
ostavlja kamen na kamenu. Nestručni, bahati, sujetni. Najgori od svih predhodnih. Postavlja se za direktora Obrenovčanin, direktno iz pečenjare. Sa ugljem je jedino imao kontakt, kad je raspaljivao roštilj. Direktor piše naredbu da bez predhodne saglasnosti rukovodstva Kolubare, radnik ne sme da komunicira sa medijima?!?! Opaa…prvi znak uvodjenja diktature. Mnogima to nista nije bilo čudno.
Strah su im „uterali“ predhodni.
Kadar DS-a masovno popunjava direktorske fotelje, jer ovi nemaju ni kadra ni članstva. Masovno preletanje u toku. SPS je koalicioni partner. Valja sačuvati fotelje. Kazu da je „ pljačka veka“ bila u vreme DSS-a (privatna mehanizacija). Nije. Od 2012. je počela još veća. Te godine je Kolubara imala
nesto više od 10.000 radnika. Sada, nesto više od 15.000. Samo 2014. primljeno je 1.400 bliskih vlasti i sindikatu. Izvođači, podizvođači, ispumpavanje vode na Tamnavskim kopovima. Bog ih pogledao. A radnici? Nema više nagrađivanih radnika. Zabranjeno! Pretpostavljeni sme samo da te
kazni. A radnik? Ćuti. Zašto? Zato sto je zaboravio koliko je snažan da se izbori za sebe!
Kolubara je sinonim za dobru platu. Istina je. Ali je i istina da Kolubarini radnici nisu vise srednja klasa. Sad su „viša sirotinja“. Za takvu izjavu protiv vlasti se radnik kažnjava. Kazni se sto misli drugačije. Diktatura isključuje svaku mogućnost da smes da misliš. Slobode nema u Kolubari. Sindikat svesrdno učestvuje u tome. Moj slučaj je dokaz. Rečeno mi je: u ovome si sama. U borbi za radnička prava sam sama?
U borbi za slobodu i prava sam sama? Tako je Sindikat jasno stavio do znanja da u
Kolubari podrzava mobing, torturu, izživljavanje pojedinaca. Pre 15 godina bi stala Kolubara da 5 meseci nema zastitnog napitka. To je bio Sindikat! Ovaj današnji, lažni, ne interesuje radnik, sem kad su javni skupovi ili obraćanje za medije. To nije Sindikat. To je organizacija koja podrzava diktaturu i radi protiv vecine svog članstva.
Mogla bih još mnogo ispričati o tri decenije demokratije u Kolubari. Mnogo je i pre mene rečeno.Žalosno je sto Kolubarini radnici odlaze iz države. Žalosno je sto se ovakav gigant nestručnošću uništava. Žalosno je sto se Lazarevčani teraju od Kolubare, a sve manje ih se zapošljava u istoj. Sad vise ni čip od 5. 000 evra ne pomaže. Žalosno je sto moje kolege okreću glavu misleći da će ih to
mimoići. Žalosno je sto ne ustaju pod pritiskom i pretnjama. Mi smo izigrani 5.oktobra. Jednom smo bili izigrani. Ali i dalje su sve oči uprte u nas. Naša deca nas
gledaju. Očekuju da odradimo ono sto nismo. Očekuju da im predamo domovinu kakvu zaslužuju. Koliko god odbijali istinu, mi smo krivi. Od nas se očekuje 6.oktobar. Naša deca to očekuju. Ovo je naša domovina. Nju smo nasledili i treba ponosni da je ostavimo u nasledje. Naša deca treba da žive na dedovini, a ne u tudjini.
Drage kolege Kolubarci, opet se čeka na nas!
VESNA LAKIĆEVIĆ
