PIŠE: Ivica Savić, profesor istorije
Prošlost nije egzaktan pojam, pa samim tim ni istorija kao nauka koja se bavi prošlošću. U vezi sa tim na reviziju istorije ne smemo gledati kao na revanšizam (kako oni koji su nametnuli razdor među braćom žele da predstave), ne, već kao objektivnost i nužnost ka pomirenju.
Svesni smo da je koncept istorijske revizije kada je u pitanju Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji, i dalje potisnut od strane dece onih koji su tu jednostranu istoriju pisali pod geslom „istoriju pišu pobednici“. Možda kao društvo još uvek nismo svi spremni da prihvatimo da su jedan deo dosadašnjih narodnih heroja po kojima i danas mnogi trgovi, bulevari, ulice, sokaci, nose imena, zapravo bili jednostrani heroji, kojima su ruke bile uprljane nevinom krvlju. Zbog toga moramo glasno ukazivati na takve stvari. Ne želimo potraživati promenu imena ulica samo zato što je neko verovao u pojam/ideologiju komunizma. Težimo istini, zdravom društvu!
Tražimo da naše ulice nose imena onih ljudi koji su svojim načinom života prema svojoj Srbiji pokazali i dokazali da to zaslužuju. Kao monarhisti, svesni smo svih manjkavosti i u monarhističkom i u republikanskom uređenju, no, ne moramo se vratiti tako davno i videti da smo u monarhiji imali sukob dve dinastije. Majski prevrat 1903. godine je doveo/vratio na presto Karađorđeviće nakon 45 godina vladavine Obrenovića, ali nije ni kralju Petru Prvom niti njegovim potonjim naslednicima palo na pamet da menjaju imena ulica koje su se zvale po Obrenovićima. Iako se znalo da je knez Miloš naručio ubistvo rodonačelnika Karađorđevića, ulica u centru Beograda koja je nosila naziv po knezu Milošu Obrenoviću je ostala sve dok na vlast nisu došli oslobodioci sa 1945-om godinom. Iz ovoga lako možemo zaključiti da je želja komunističke vlasti da se raskine sa tradicijom i jednim kontinuitetom državnosti Srbije i srpskog naroda.
Trebalo je menjati kolektivna osećanja ali i sećanja Srba, pa se prionulo na posao. Samo u jednoj godini 1946-oj promenjeno je na stotine naziva ulica. Pored toga što su menjali imena ulica koje su nosile nazive po Karađorđevićima, Obrenovićima, istaknutim srpskim vojskovođama i bitkama, oni su menjali i imena ulica srednjovekovnih srpskih vladara. Cilj je bio srušti sećanje na državnost Srba u okviru monarhije. Istorija je trebalo da počinje sa njima i njihovim drugovima! Ako znamo da je komunizam jednak totalitarnom režimu, to se onda poklapa sa ideologijom koju su, ne nudili, već nametali. Išli su toliko daleko da su i imena gradova menjali… Profesor Čedomir Antić je izneo podatak da je ukupno od 8400 ulica u Beogradu, samo trideset ulica preživelo komunističku promenu imena.
Postavljamo pitanje, da li je umesno da jedna ulica u centru Paraćina nosi naziv po „narodnom heroju“ Savi Kovačeviću? Čime je to „narodni heroj“ Sava Kovačević zadužio Paraćince, uopšte Srbe pa da jedan grad u centru Srbije ima ulicu sa njegovim imenom? Je l’ to zahvalnost za Pasja groblja i Lijeva skretanja? Ili to što je više puta bio osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji za krađu i krijumčarenje? Ili pak zbog toga što je pobio najbliže članove svoje rodbine koji su se izjašnjavali kao Srbi?
Nije nama problem Sava Kovačević! Nama je problem neodgovornost nas samih! Mi smo ti koji moramo brinuti o našoj državi, o našem gradu, o našoj ulici, o našoj deci! Samo kada nepristrasno i činjenično pristupimo problemima, znaćemo da smo na pravom putu! Borimo se za monarhiju gde ovakvi, kao gore pomenuti, neće biti uzor mladima! Borimo se za uređenje gde ćemo imena ulica dodeljivati onim ljudima koji su svojim odnosom prema svojoj Srbiji to zaslužili, bili oni rojalisti, komunisti, hrišćani, muslimani, bogati, siromašni… Merilo će biti iskazana ljubav prema svome narodu, prema svojoj državi!
