Bila je to već sada davna 2003. godina, uveliko su tekle pripreme za upis u srednju školu. Za školu koju sam tada želeo da upišem potreban je bio test fizičke spremnosti. Da bi u tome uspeo bio mi je potreban trening, a za moj problem rešenje je imao moj deda: “Spremi se sutra uveče idemo kod mog velikog prijatelja on će te pripremiti bez ikakvog problema.” Sutradan smo otišli do jagodinskog hotela, dok smo silazili niz stepenice koje su vodile do bazena i stare kuglane čula se graja i buka. Ušli smo u staru kuglanu u kojoj su na patosu bile strunjače, a u sali se nalazilo nekoliko momaka i devojaka mojih godina. Sa leve strane u uglu sedeo je čovek sa svojih tada četrdeset i nešto godina srednjeg rasta ali izrazito krupan i snažan jedana od onih ličnosti koje kada pogledate zastaje dah, bio je to Miodrag Raičić šampion stare Jugoslavije u džudou. Od te večeri krenule su moje pripreme. Nakon tri meseca došao je dan polaganja, fizičku spremnost sam što bi danas mladi rekli pokidao, ali kako stvari stoje u našoj zemlji od upisa nije bilo ništa, jer su na ta mesta upali mamini i tatini sinovi. To me ni malo nije obeshrabrilo jer sam nastavio da treniram, ali ovog puta džudo. Bili su to najbolji dani mog života. Sve brige i problemi nestajali su na strunjači, jer je pored njih bio trener i to u pravom smislu te reči. Da bi se čovek formirao na prvom mestu potrebna je porodica, a na drugom neko ko će to ispratiti i što bi se umetničkim rečima moglo reći klesati. Imao sam tu ogromnu sreću na kojoj sam beskrajno zahvalan Bogu da je pored moje porodice najveću ulogu u formiranju moje ličnosti i karaktera imao upravo moj trener koji je bio pedagog, ali pre svega veliki čovek. Na žalost danas sam sa velikom tugom primio vest da je njegovo veliko srce prestalo da kuca.
Za one koji ga ne znaju reći ću nešto što znam, jer za ovakve ljude reči su male.
Miodrag Raičić završio je policijsku akademiju, a potom je magistrirao na pravnom fakultetu. Na akademiji je bio u klasi koja je našoj zemlji dala generale i vrhunske sportske radnike kakav je i sam bio. Bio je dugogodišnji načelnik jagodinskog supa. Bio je šampion stare Jugoslavije u džudou i nosilac crveno belog pojasa koji nose samo majstori ovog sporta. Bio je osnivač policijskog džudo kluba “13. Maj” i mog matičnog džudo kluba “MIGO”. Imao je licencirano zvanje trenera i sudije u džudou. Bio je i prvi trener jagodinskih kik-boksera i neko ko je doveo ovaj sport u naš grad. Svojim trenerskim radom u džudou napravio je šampione Jugoslavije, Srbije, Balkana, a njegovom zaslugom u Jagodinu su stigle dve evropske medalje. U slobodno vreme je pisao i slikao. Bio je vrhunski intelektualac kakvog će Jagodina, a i čitava Srbija teško imati.
Zanimljivost je bio njegov nadimak Mija Džems po kome su ga znali jagodinci. Nikada ga nisam pitao zašto je dobio taj nadimak, ali mi je anegdotu o tome ispričala jedna moja tetka koja je bila njegovih godina. Kaže da je neki prestupnik (kriminalac) bežao glavnom jagodinskom ulicom, a da ga je tada mladi policajac jurio kao u filmu preskačući automobile, stigavši ga na kraju.
Takav je bio moj trener, učitelj, zaštitnik, a mogu slobodno reći da sam ga doživljavao kao svog strica kojeg nisam imao.
Dragi moj treneru iako više nećeš biti fizički sa nama uvek ćeš biti tu, jer LEGENDA KAKVA SI BIO TI NIKADA NE UMIRE. Srešćemo se mi opet na strunjači na nekom lepšem mestu. Beskrajno ti hvala za sve.
Neka ti Gospod Bog podari Carstvo nebesko!
Tvoj Aca
Miodrag Raičić preminuo je u 61. godini, a sahrana će se obaviti u ponedeljak 25. oktobra na gradskom groblju u Jagodini u 13:30 časova.
Tekst: Aleksandar Racić
