Za Portal035 piše, Aleksandar Grković
Drugi deo prvog filma.
Kada je one večeri 2012.godine izašao i pred javnost po svim demokratskim načelima i ličnim osećajima priznao poraz na predsedničkim i parlamentarnim izborima zatvorio je konferenciju za novinare sada već čuvenom rečenicom „vidimo se u nekom drugom filmu“. Ko bi rekao da će to biti poslednji put kako vidimo da neko mirno silazi sa vlasti u Srbiji ne grabeći je alavo i umišljato.
Ja sam od onih koji tvrde da je Boris Tadić i dalje u prvom filmu i da je ovih dana baš krenuo u realizaciju njegovog drugog dela u kojem će pokušati da napravi blockbuster. Odlučna poseta američkoj administraciji, dobro targetirajući tekst „Istina o drugom filmu“ nekoliko emisija i intervjua u alternativnim medijima na kojima se vidi svo njegovo umeće i nagomilano iskustvo i na kraju impozantan nedirigovani skup u Nišu od prošle nedelje pokazali su da se sa Borisom dešava nešto na šta nismo očekivali da će se desiti.
Srbiju nije zahvatio sindrom mladih alternativnih lidera od kvaliteta poput Crne Gore i Republike Srpske. Srbija nema niti svog Dritana Abazovića niti Aleksu Bečića niti Draška Stanivukovića. Politička scena je kao i istorija. Funkcioniše poput već utvrdjenih i stalno ponavljajućih obrazaca uz varijetete i specifičnosti. Ako nema ovog obrasca mladih lidera onda ostaje otvoren prostor za neki drugi. Boris to vidi, iskustveno oseća i zna i to u ovom trenutku rabi i maniestuje.
Koji je to drugi obrazac koji pogadja našu regiju jednako poput talasa mladih lidera!?
“Borut Pahor u Sloveniji i Zoran Milanović u Hrvatskoj bili su u situaciji gotovo istoj poput Borisa Tadića sada na srpskoj političkoj sceni gde su im davane ili minimalne šanse ili nikakve da ostvare nekakve rezultate na predsedničkim izborima, pa ipak i jedan i drugi su sada predsednici svojih matičnih država”.
Borut Pahor je 2012. godine izgubio parlamentarne izbore od uvek neugodnog Janeza Janše ali iste godine pobedio je na predsedničkim izborima Danila Tirka jednog od poslednjih izdanaka stare garde slovenačke političke scene.
Zoran Milanović je u Hrvatskoj bio dotučen od strane HDZ-a na parlamentarnim izborima 2015.i 2016.godine. Izgubio je izvršnu vlast iako je kao premijer Hrvatske uveo zemlju u Evropsku Uniju. U naredne 4 godine bio je jedan od najgore rangiranih političara u istraživanjima javnog mnjenja iako se povukao iz operativne politike. Pa ipak na predsedničkim izborima 2019. godine pobedio je Kolindu Grabar Kitarović skroz reklo bi se iznenadjujuće.
Da li je moguće da i Srbiju i Tadića pogode pomenuti sindromi iz susedstva!?
Kao obrazac da. Ali kao što rekoh na početku obrasci imaju svoje specifičnosti i varijetete.
Prva specifičnost je ona da Boris ne bi ispred sebe imao umornog Danila Tirka ili od strane organizacije nedovoljno podržanu, stranački ni sekundarno bitnu, Kolindu Grabar. Svaki opozicionar u Srbiji naspram sebe ima sofisticiranu mašineriju Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke koje su višestruko opasniji protivnik od svih pomenutih u susedstvu i koja se uvek i u svakom trenutku po ustaljenoj diktiranoj tenziji priprema za izbore na način nesvakidašnji dosad nepoznat u mladom političkom pluralizmu Srbije.
Druga specifičnost ovdašnja i otežavajući detalj je onaj koji kaže da Tadić nema nikakvu pomoć ostalih kolega opozicionara. Odlični menadžer i očajni političar i samooktroisani lider ove i ovakve još očajnije opozicije Dragan Djilas je Borisa žargonski rečeno otkačio na prvu ne nudeći alternativu i kvalifikujući temu borbe za Beograd umesto borbe za Srbiju kao bitniju u ovom trenutku. Djilas je za razliku od Borisa još jednom pokazao da se u pomenute političke obrasce ne razume kao u rukovodjenje i menadžerstvo.
I treći detalj je onaj koji kaže da je Vučić zatvorio sve mogućnosti da neki od lidera iz spektra onih koji osvajaju “prvosrbijanski ešalon glasova” izadju i kandiduju se na predsedničkim izborima što bi njega oborilo na ispod 50% + 1 glas u prvom krugu i oteralo u drugi krug sa nekim protivkandidatom gde bi sve bilo veoma neizvesno po svakog kandidata a ponajviše za Vučića.
Najozbiljniji faktor iz tog korpusa stranaka i lidera jeste Socijalistička partija Srbije kojoj bi ovo bio drugi put uzastopce da nema svog predsedničkog kandidata iako u okvirima svoje koalicije ima dva kandidata koji bi svojim izlaskom na predsedničke izbore mogli da Vučića nateraju na scenario koji je njegova noćna mora “drugi krug predsedničkih izbora”, a to su Ivica Dačić i Dragan Marković Palma. I jedan i drugi zastrašeni starim i novim aferama kao da ni ne pomišljaju na tako nešto. Dačić čak i po cenu da bi to značilo neku vrstu potencijalnog početka gašenja SPS-a kojeg Vučić lagano secira još od onomad 2012.godine.
Dakle sve deluje kao nemoguće da se Vučić “krcne” na šta Tadić odgovara da je i 2000. godine delovalo da DOS nema šanse protiv Miloševića kao i da se malo ko, sem njega samog, nadao da će posle pobede u prvom krugu predsedničkih izbora nad Tomom Nikolićem 2012. godine Boris izgubiti drugi krug.
Bilo kako bilo u ovom trenutku izvestan je jedino obrazac potencijalnog povratka “starog i prekaljenog vuka” a ne onaj regenerisanja političke scene mladim liderom i likom. Dok Djilas puca sa Marinikom na Beograd zaboravljajući da Srbija ipak još uvek nije samo Beograd, i ne osećajući da ovo nije 1996.godina već potencijalno 2000. dok se Vuk Jeremić “pali” kao malo dete na Vučićeve pozive na tuču iza škole posle časova, a Boško šparta u prazno po Srbiji deleći porodične magazine, dotle Boris kanališe suštinski potrebe i reakcije i pokušava da usmerava sve pomenute lidere u centar zbivanja u borbu sa upravljačkim centrom jedne moćne piramide koja upravlja Srbijom već 10 godina. DA li je sve to dovoljno videćemo uskoro, ali ne u “nekom drugom filmu” več u drugom delu prvog filma.
