Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara objavio je na portalu javniservis.net pismo povodom ubistva novinara “Večernjih novosti” iz Jagodine Milana Pantića. Pismo prenosimo u celosti.
Kada govorim o rešavanju slučaja ubijenog kolege novinara Milana Pantića, kroz ovaj slučaj ne mogu da gledam isključivo pojedinca kao izvršioca i konkretnu privatizaciju kao motiv za njegovu likvidaciju.
Kroz sve privatizacije tokom demokratskih promena od 2000-tih na ovamo, vidi se odnos države (pojedinaca u njeno ime, kao nosioca političke vlasti u tom periodu) prema narodu i društvu u celini. Imajući u vidu pretežno negativnu konotaciju pomenutog odnosa, postavlja se pitanje da li je taj pojedinac u tom momentu bio jači od države?
Bio je nedodirljiv za onu državu i za onu vlast, toliko je jasno. Ali je daleko veća misterija to što je nedodirljiv i danas. Što je ostao nedodirljiv i za sadašnju državu, za državu koja je osnovala Komisiju za rasvetljavanje ubistava novinara, dakle i ubistva Milana Pantića.
To je ono sa čime niko od nas u Komisiji ne može da se pomiri.
Ako uradimo novinarsku analizu, sa svim ovim saznanjima do kojih smo došli (a kroz sve ovo sam kao novinar dobrim delom naučio i policijski posao), donekle shvatam kako inspektori i policajci razmišljaju i kako rešavaju najteže slučajeve. Priznajem da doskora nisam prihvatao i mogao da shvatim da i pored toliko informacija i, po mom mišljenju, dokaza, pojedini slučajevi, pa i ovaj, ne dočekaju sudski epilog odnosno ne uđu u sudsku proceduru.
Materijalni dokaz je ključna stvar. Kako doći do te činjenice kada imate sve ostale segmente neophodne za procesuiranje? Znate motiv, znate naručioce i znate izvršioce, ali ne možete dalje… Shvatio sam da je prvi kontakt sa slučajem, ili kako se to stručno zove, uviđaj prilikom izvršenog krivičnog dela, jedna od najvažnijih stavki bilo kog slučaja, pa i ovog. Kako doći do materijalnog dokaza nakon ovako, slobodno mogu reći, amaterski urađenog uviđaja prilikom izvršenja krivičnog dela ubistva Milana Pantića pre tačno dvadeset godina.
Da li je dovoljno doći do saznanja ko je tajno pratio Milana u selu, par dana pred likvidaciju ?
Da li je dovoljno saznanje ko je stajao ispred zgrade ubijenog Milana, opservirao ga i tajno pratio, i na kraju izvršio samu likvidaciju?
Da li je dovoljno znati motiv ubistva Milana Pantića?
Da li je dovoljno znati ime osobe koja ga je ubila, organizacije, kriminalne grupe koja je sve osmislila?
Da li je moguće da je moćan pojedinac iz tadašnje, tzv. demokratske vlasti (Vlade), mogao poslati telefaks postupajućem sudiji u Kragujevcu, sa naređenjem da donese presudu po tim direktivama, a da je samo ročište – potvrda poruke iz tog telefaksa i takve odluke, kojom se privredni gigant o čijoj privatizaciji je pisao kolega Pantić, što je bio neposredan povod za njegovo ubistvo, oslobodi plaćanja računa za potrošeni gas (u vrednosti od 12 miliona dolara)?
Da li je dovoljno da lice u sudskom postupku prizna da je dobilo novac da završi započetu privatizaciju, da mu se nađu sviftovi uplata transakcija za navedeno činjenje, tom prilikom ošteti državu i na kraju ostane neosuđen? (Uzgred, to lice je odbilo da bude testirano poligrafom za učešće u slučaju ubistva kolege Pantića.)
Da li je dovoljno da u to vreme postupajući tužilac odbaci sve u vezi tog predmeta i time abolira sve učesnike da čak ni Tužilaštvo za organizovani kriminal ne može, ne želi ili iz nekog drugog razloga ne može da ga ponovo pokrene, iako mu je 2013. godine dostavljena dopuna sa novim dodatnim materijalnim dokazima od svedoka koji je i dao svoj iskaz u tužilaštvu?
Da, ono što je pisao i ono što bi tek pisao o privatizaciji Cementare Novi Popovac u Paraćinu koštalo je života Milana Pantića. Da je bio svestan težine tih informacija, pitam se da li bi ih pisao, ili se nadao da svojim činjenjem može doprineti boljitku života tih radnika i tog regiona, na kraju i prosperiteta Srbije? Mislim da bi Milan opet to pisao, možda opreznije, ali bi to bilo napisano i obelodanjeno.
Da li je dovoljno prepoznavanje lika ubice preko fotografije i samog foto robota izrađenog po liku ubice na osnovu zapažanja građana koji su ga direktno videli, neposredno veče pred ubistvo, kako opservira ulaz gde živi Milan, a da i dalje nemamo sudski postupak?
Nažalost, mora se priznati da i pored svih ovih saznanja, stojimo u mestu u nadi da ćemo pronaći rešenje za izlaz iz ovog lavirinta. Kad bih mogao, rado bih vam saopštio imena svih aktera, ali još uvek gajim nadu da će se iznaći rešenje i da će se predmet rešiti ili ću ja, kao predsednik Vladine komisije, dati predlog da se sastanemo u narednom periodu i dostavimo konačan izveštaj Vladi, ne bih li je upoznao sa svim što smo do sada uradili. U tom slučaju bih Vladi prepustio da pruži ocenu rada Komisije.
Ako se ništa ne promeni, ne vidim šta bi drugo mogli da učinimo kao Vladina komisija imajući u vidu da uskoro ulazimo u treću deceniju od kada je ubijen Milan Pantić. Pobrojana, logički potkrepljena saznanja uverljiv su dokaz da smo nadomak cilja. Ko, zašto i sa kojim ciljem sprečava da se pokrene sudski postupak i reši jedna od najvećih trauma ovdašnjeg novinarstva? Ovaj odgovor čekaju njegova porodica, medijska i novinarska zajednica, srpsko društvo i međunarodna zajednica. A odgovor najviše zaslužuje stradali Milan koji je samo radio profesionalno svoj posao u nadi da će tako doprineti javnom interesu.
IZVOR: javniservis.net
