Piše: Branislav Stojanović
Po mom mišljenju, serija je sasvim solidna, možda zato što ništa dobro nisam od nje ni očekivao. Dinamična je, gluma je solidna, kao i kamera i režija. Naravno da se nije baš tako desilo. Ovo je igrana serija, umetnički izraz autora.
Pitanje je da li je prerano snimljena.
A koliko vremena treba da prođe? Meni se čini da je prerano snimati serije i o Draži ili Titu. Mi Srbi nekako uvek nađemo razlog oko koga ćemo da se ne slažemo.
Likovi u seriji su prilično karikirani, ali to je nekako i normalno. Život nije film.
Čitam komentare da je trebalo Miloševiću suditi u našoj zemlji. Ali kako to mislite? Pa njega naša zemlja i nije uhapsila. Nalog za hapšenje je stigao van zemlje, to je valjda svima jasno. Dakle strana država je naredila ljudima koji su tada bili na vlasti da uhapse bivšeg predsednika. Imali su ultimatum. Dobili su pare za to.
Bez želje da branim politiku 90ih ili bilo koga iz tog vremena, stvari nikad nisu crno bele. Odgovornost mora da se prihvati i snosi.
Ali, hapšenje bivšeg predsednika države koji je mirno predao vlast nekoliko meseci pre toga je sramotna, kao i isporuka u Hag na Vidovdan.
Imalo je puno naših vlada kroz istoriju razne ultimatume i niko ih nije prihvatao. Zato što smo nekad bili neka ponosna i suverena država.
A kada vidimo te ljude koji su ga tada hapsili ko su i gde su sada i poslušamo poruku koju je Milošević poslao nekoliko dana pre 5. oktobra, postaje jasno da stvari nisu baš takve kako smo mislili.
Da pogledamo gde smo sada posle 20 godina od gutanja ove žabe.
Pola tadašnjeg DOSa je i dalje u vlasti.
Ljudi koji su tada preuzeli vlast na svim nivoima su došli sa pocepanim starkama, a sada imaju enormno bogatstvo.
Isti ljudi i dalje kontrolišu tabloidne medije u regionu. Premijera Srbije su ubili isti ljudi kojima je uhapsio bivšeg predsednika.
A bivši predsednik, koji je u trenucima kada je donosio političke odluke imao veliku i nedvosmislenu podršku velikog dela stanovništva, je u stranom zatvoru umro usled očigledno neadekvatne medicinske nege.
Da li smo sada slobodniji?
Nemamo sankcije, ali nemamo fabrike, uskoro ni prirodne resurse.
Niko nas ne bombarduje, ali svakako nemamo ni vojsku.
Imamo pasoše i pune rafove, ali ne i plate da putujemo i živimo ko ljudi. Nemamo ni poslove ako nismo članovi ili bliski partiji na vlasti.
Da li su mediji slobodni? Sudstvo, policija?
Da li su se raseljeni 90ih vratili ili je mnogo veći broj ljudi nakon 2000. otišao?
Da li nas zapadni partneri danas poštuju ili nas i dalje ucenjuju?
Srbija je posle 20 godina i dalje na evropskom putu. Mada meni više liči na ledinu.
Ali to je sve očekivano. Ako ne poštujemo sebe, niko nas drugi neće poštovati.
Bilo bi lepo, da prošlost ostavimo u prošlosti, da ljudi koji dođu na vlast preuzmu odgovornost i prestanu da krive prethodne za svoju nesposobnost.
Imamo jednu državu, a vlast uvek možemo da promenimo.
Svoju državu, kao i svoju porodicu moramo uvek da branimo i čuvamo. Nažalost, u današnje vreme retko koja porodica opstaje, a mladi i školovani ljudi odlaze iz zemlje.
Ako mislimo da opstanemo kao narod ovo mora da se promeni.
Kako kaže glavni protagonista u ovoj seriji: “Porodica je svetinja!”
