Mnogo ali mnogo puta sam razmišljao i debatovao o tome gde bi Srbija bila da je demokratija tog dana uspela da pobedi. Srbija je svoj Berlinski zid rušila tada i na tom mestu. I nije ga uspela srušiti. Ako ništa drugo mogu sa sigurnošću reći NAŽALOST!
I dok su širom država iza gvozdene zavese posle pada Berlinskog zida 1989. godine počele da padaju crvene maske, od Gdanjska preko Praga i Budimpešte i Bukurešta do Sofije, Srbiju i SFRJ čekao je sasvim drugačiji scenario. Približniji onom sovjetskom modelu rastakanja koji je upravo tih godina na repu propale Perestrojke tinjao uveliko. Zašto je i po čemu moralo da bude tako!? Zašto je na 10 godina morao da se odloži naš ulaz u predvorje demokratije i evroatlantskih integracija gde nam je civilizacijski svakako mesto!? Uzroci su svakako višestruki.
Prvi i glavni uzrok vidim u mekoći jugoslovenskog komunizma. Kada je Tito rekao ne Staljinu, i kada je mnogo pre toga Čerčil rešio da kidnapuje Jugoslaviju Staljinu iz Varšavskog pakta, u čemu je i uspeo, u Jugoslaviji se stvara najmekanija moguća forme komunističke autokratije pa može se reći sve do pojave aktuelne kineske. U Jugoslaviji se razvijaju elementi tržišne ekonomije, zapadnjački kapital odlučno ulazi u zemlju a sa njim i tendencije za slobodama od kojih su neke formalno a neke neformalno bile dozvoljavane. Jugoslovenski pasoš je bio simbol globalne pozicije jugoslovenskog gradjanina. U praksi to vam je ono kada mi ćale i tast pričaju kako su se za jednu FKS platu ili dodatak provodili da ne kažem bahatili po Tatrima, Katovicama, Temišvaru ili kada mi je moj deda pričao da je obožavao da letuje u Bugarskoj jer se sa jednom FKS platom tamo mesec dana odmarao kao danas prosečni Nemac na Balearima, restoranski i hotelski bez paradajz turizma u najavi. I dok je jugoslovenski radnik uživao u pristojnom materijalnom životu oni iza gvozdene zavese su živeli na kvote i bonove od hleba povrća i mesa do goriva, protokom decenija uz sve veća smanjenja sledovanja. Kada su se u najsenzibilnijim tačkama slobode iza gvozdene zavese Budimpešti i Pragu dizali maltene ustanci protiv tvrdog komunizma u Jugoslaviji su studenti tražili još čvršće stezanje marksizma. Apsurd!!! I tu dolazimo do prirode pada gvozdene zavese u SFRJ i zemljama Varšavskog pakta. Berlinski zid je pao jer običan čovek više nije mogao da diše do mere da se ne plaši da krene na veliku silu i izgubi život ako treba. U Gdanjsku se radja veliki bunt jer se radi a nigde hleba. Teška represija porodice Čaušesku izaziva i oružani sukob u kratkom gradjanskom ratu u Rumuniji. Dok su se Istočni Nemci, Poljaci, Madjari, Rumuni borili za „sve“, SFRJ je bila već zabrazdela u dekadenciji nekog čudnog miksisa komunizma i kapitalizma, koji su danas sofisticirali Kinezi a SFRJ vodje onomad to nisu umele, a koji je opet prosečnom Jugoslovenu omogućio dosta toga od upravo pomenutog „sve“ od kojeg ljudi od Gdanjska do Sofije nisu imali ništa. Tog 9. marta se krenulo u borbu protiv te čudne pojave u svoj svojoj dekadenciji. Tražila se puna demokratija i slobode na čijem smo pragu bili ponudom Džejmsa Bejkera i Evropske Unije da udjemo u pluralizam i da se ne brinemo za dalje. Ta labavost tog i takvog YU socijalizma otupele su oštricu borbe za pad srpskog Berlinskog zida a ta otupelost skrenula je društvo i državu u totalni haos.
Drugi značajni uzrok leži u tajnim službama i aparatu sile. Samo je srpska UDBA prespavala pad Berlinskog zida i to eksplicitno i “ponosno” pokazala 09.03.1991. Svako ko veruje u tezu da su Vuk i Mićun sa jedne i Sloba sa druge strane bili odlučujući faktori ove priče vara se. U svim ostalim zemljama komunističkog bloka službe bezbednosti su bile te, koje su vodile zemlje ka demokratiji i promenama. Sindikati, prodemokratski lideri i partije u nastajanju od Leha Valense do Vaclava Havela i dalje, su tu postavljani kao sredstvo za uspostavu višeg cilja i spašavanja nacije od propalog koncepta komunizma što danas dokazuju i egzaktni istorijski izvori. Kada su se pojavili spisi da je Leh Valensa bio saradnik poljske Tajne službe svi su se utrkivali u tome da ga napadnu i diskredituju kao izdajnika. Ja sam pak u tome video potvrdu teze koju sada iznosim. Tada u tom trenutku u srpskim službama sile nema vizionara i shvataoca situacije. Dok EU i Bejker pružaju ruku spasa pro-srpski generali odlaze u Moskvu sa pitanjem “oćete li nas podržati u coup d’etat-u za spasenje monocentrične Jugoslavije, one Rankovićeve varijante” gde dobijaju odgovor od ruskih vojnih krugova “kod nas toliko gori da ne znamo šta ćemo ni sa sobom (ako niste primetili)”. Da Kadijević je trebalo da ode u Brisel ili Vašington ili makar u USA ambasadu i dogovori mirnodopski puč koji bi zasekao narastajući nacionalizam i bio predvorje za neke parlamentarne demokratske izbore te uzme onih 5 milijardi dolara koje je Džejms Bejker nudio za tranziciju SFRJ iz socijalizma u politički pluralizam. Kakav fijasko ne videti Rusiju na kolenima i tendenciju USA pobednika u hladnoratovskoj borbi. Tog 9. marta Vuk Drašković nije imao nikoga iz aparata sile ni u najavi pored sebe. Vojska, policija i sve tajne službe bile su podrška Slobodanu Miloševiću. Prve naznake shvatanja situacije od strane vodja ovog aparata, na globalnom nivou i haosa u kome smo se našli dolaze tek sa Jovicom Stanišićem. Prekasno! Ako je za utehu i Rusima je trebalo 10 godina da shvate i naprave Putina.
I treći veliki razlog jeste šarolikost SFRJ. U tom trenutku Srbija je deo SFRJ u kojoj se sprema da se razgoropadi veliki plamen haosa i nesreće. Draškovićeva romansijerska i romantičarska pomalo epska volja nisu bile dovoljne da zahvate i reše svu rasplamsalu muku koja se krčkala mesecima i godinama pre tog devetog marta 1991.godine. Sve nacionalne, konfesionalne i regionalne šarolikosti SFRJ u tom trenutku bile su šavovi pred pucanjem a Draškovićev tas na vagi nije imao nikakav teg za protivtežu toj nevolji. Kao da potreba postoji ali ništa nije spremno. Dokaz za ovu tezu nalazim u činjenici da su najgore u ovoj priči prošle SFRJ i SSSR u svim svojim šarolikostima i preteranim diversifikacijama. Inflacije, ratovi, tajkunizacija i kriminaliazcija društava devedesetih gotovi isti modeli.
I za kraj da. U šta bi bilo kad bi bilo ubrajam najbitniju stvar a to je da je Deveti mart uspeo da uspe, da ratova devedesetih vrlo verovatno ne bi bilo. I to bi bila najveća hipotetička zaostavština potencijalnog uspeha ovog “dešavanja naroda”. Ovako od ovog neuspeha vajdu je imao samo Radmilo Bogdanović jer je smenom sa mesta ministra MUP-a u tom trenutku neznajući kupio sebi aboliciju od Haškog tribunala istu onu kojoj se nisu mogli nadati potonji “prvi policajci” Vlajko Stojiljković i Zoran Sokolović. Svi ostali bili smo gubitnici.
Kada me je moj stariji sin danas pitao dok je gledao vesti, “tata šta je to Deveti mart”, mogao sam samo da mu kažem, onako draškovićevski romansijerski da je Deveti mart, srušeni san jedne generacije. Tri decenije kasnije Deveti mart opstaje kao mit o borbi za bolje sutra u kojoj nismo pobedili.
Aleksandar Grković
