9ti mart 1991. tacno trideset godina posle, i svi ovi protesti poslednjih godina
Desio se toliko puta narod, a, zapravo, nije se desilo ništa
Prokletstvo istog
Iste ulice, ista mesta, isto Beograd…
Pred RTS-om, na Trgu republike, terazijska česma, pred skupštinom…
Šta se desilo, osim što su ljudi 30 godina stariji
Glumci i dalje, uglavnom, govore
Ruši se ponovo neki diktator, ponovo se prebrojavaju ljudi
Poručuje policiji – stanite uz narod –
Ponovo se pominje Kosovo, ponovo isti govori, preslikani
Narod, vlast, politika, u tom grotlu svačega i ničega
Dok čovek nemoćno stoji nad tim
Kao nad uvek istim filmom
U kome iako zna epilog, nada se promeni
Dok policija baca suzavac
Dok državni mediji pominju – državni udar, huligane, strane plaćenike… –
Večito isti Deja vu
Koji već počinje da plaši, kao da se ništa nije promenilo
Negde u to vreme sam se rodio
Gledam noćas snimke sa tih mitinga
I vidim istu identičnu nemoć i prkos
Dok se ne sruši vlast, a srušila se deset godina posle
I ta što je došla se srušila desetak godina posle
I ova će
I svaka će
A gde je tu čovek
Koji sve to gleda, kome se svi obraćaju
A niko ga za ništa ne pita
Setih se i Dragane Milojević, i njene čuvene fotografije ispred kordona policije, koja je obišla svet
I priče kako je svima bila potrebna njena fotografija, ali ne i ona
I kako su je svi redom posle lagali
Izbegavali
Svi ti “veliki” kojima se obratila za pomoć
Koristili dok im je bila potrebna, posle – ćao
Kada je preminula 2010. ispraćena je tiho, neprimetno
Kao da nije ni postojala
Ostale su samo slike
Izneverene nade
Nikad neću da zaboravim reči jedne moje poznanice
Koja je dugo bila deo svega toga
- Sve sam to već videla, čula, osetila
Prošla hiljadu puta
Umorna sam
Vama je to možda novo, meni nije
Mi smo poražena generacija, izgubljena, bezbroj puta slagana
Koja je sanjala velike snove, a završila kako završila
Jedva se borim i za sebe, sa posla na posao…
A da prolazim kroz sve to
Ponovo i ponovo
Ne mogu, nemam snage
Jedno vam samo želim
Da kada i vi dođete u moje godine
Ne osetite ono što ja sada osećam
Da je sve, ali sve to bilo uzalud
Bar za mene, i za ljude kao što sam bila ja
Koji smo bili i ostali narod
Pogledaj ko vlada, pogledaj ko je tada vladao
Bili smo samo piuni i ništa više
Da li mi je za milimetar bolje od tada
Nije
Osim što sam izgubila godine, živce, i još mnogo šta
I sastavljam se kako umem i znam
Zato ćutim, zato me nema nigde
Još jedino sa sobom, u sebi
I sa još par prijatelja
Izvini, ali to mi je naša borba dala
Ne samo meni
Nego mnogima od nas
Računi, krediti, dugovi, zajmovi, od prvog do prvog, od sutra do sutra, plus deca
To je to, borba za goli opstanak
I po koja sitnica koja ovom životu daje smisao
To su naše promene, to je naša sloboda
Sloboda da biraš način na koji ćeš da budeš sjeban
I obavezno fotka za fejsbuk i instagram
Da bar druge slažeš kako si super kada već sebe ne možeš –
Stefan Simić
