Ilija Gojković rođen u Drenovcu kod Paraćina je jedini srpski general koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. Bio je komandant čuvene Moravske divizije prvog poziva (u bitkama na Ceru i Kolubari) a 1915. godine je bio komandant Timočke vojske, koja je uspešno branila granice Srbije od napada 1. bugarske armije, a istakla se u borbama kod Kačanika. Nakon povlačenja, zbog bolesti prebačen je na lečenje u Francusku odakle se vratio 1917. godine.
Iako je vojevao u šest ratova, protiv Turske, Bugarske, Austrougarske i Nemačke, general Ilija Gojković, komandant Moravske divizije, imao je najvažniju bitku u Sredozemnom moru, nedaleko od Sicilije. Februara 1917. godine u blizini Sicilije brod je potopila nemačka podmornica i poslala čamce za spasavanje.
General Gojković je bio među preživelima, ali je odbio poziv komandanta nemačke podmornice da se preda. Izvadio je pištolj i otvorio vatru na podmornicu. Nemci su nekoliko trenutaka zbunjeno posmatrali ovaj čin, a zatim uzvratili paljbom i usmrtili generala, koji je i sahranjen u vodama Sredozemnog mora.
General Gojković je stalno bio u prvim borbenim redovima, čak i onda kad ne bi imao nikakvu zaštitu, stalno sokoleći vojnike, koji su svoga komandanta nazivali odmila „našim Čičom”.
General Ilija Gojković je bio česta meta protivničkoj vojsci, jer je bio lako uočljiv jašući svoga belca Agu.
Na Ceru, posle Rudne glave, austrougarska vojska se bez nekog reda povlačila. Ugledavši veoma dobro znanog belca i to na samo dvestotinak metara od njih, neprijateljski vojnici, bez komande pretpostavljenih, složno pripucaju i plotunom pogode belca.
Gojković nije stigao da sjaše tako da pogođeni pastuv pritisnu celim telom đeneralovu desnu nogu, koja je i dalje ostala u uzengiji, tako da se nije mogao izvući.
Poručnik Dimitrije Tucović (tadašnji predsednik Socijaldemokratske stranke Srbije), koji se tu zadesio i video šta se dogodilo, odmah krene sa još dvojicom svojih vojnika da iz brišućeg prostora spasu Iliju Gojkovića, koji se srećom samo malo ugruvao. Izvukavši ga iz nastale neprilike, Tucović mu reče:
– Gospodine đenerale, smatram da bi bilo ipak najbolje da se vi, kao đeneral, sklonite sa prve linije fronta, gde moraju biti prvenstveno vojnici i niži oficiri…
Sagovornik je izgledao zamišljeno i odsutno dok mu je Tucović govorio, jer mu je ipak bilo žao svoga belca, pošto su se poslednjih godina skoro srodili, a plemenita životinja je u tom času još davala znake života. Tek kada je Gojković prekratio samrtničke muke Agi, potpuno pribrano okrete se poručniku Tucoviću i odgovori mu:
– Gospodine poručniče, sada je, na mom džepnom časovniku, tačno podne… Udaljiću se sa prve linije tek onda kada se do smiraja dana ova neman – tako je đeneral nazvao protivničku vojsku – povuče preko valovite Drine!.. Tako je i bilo.
