Veliki petak (grč. Μεγάλη Παρασκευή) je najtužniji hrišćanski praznik, koji je prema hrišćanskoj religiji obeležen stradanjem Isusa Hrista, njegovim raspećem na časni krst i njegovom smrću za spasenje sveta. Tog dana, Crkva se seća događaja koji su neposredno prethodili Hristovom Raspeću; počevši od izvođenja Isusa Hrista pred sud Pontija Pilata, neuspelog pokušaja da Ga optuže, pa do glasnog vikanja judejskog naroda: “Raspni Ga!”; nošenja krsta kroz grad, na putu prema Golgoti; razapinjanja i praštanja dželatima rečima: “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade”; umiranja, uklanjanja sa krsta, pomazivanja mirom, povijanja tela platnom i polaganja u grob; postavljanja straže da čuva grob da neko ne ukrade njegovo telo.
U noći između Velikog četvrtka i Velikog petka, Hrista su mučili i bičevali. Pontije Pilat je predao Isusa Judejima, rekavši da ne može da ga osudi, jer nije našao nikakve krivice, i da je taj čovek nevin. Judeji su uvideli da mogu samo da muče Isusa, ali ne mogu da Ga osude, pa su rekli Pilatu da se Isus u stvari buni protiv imperatora, jer sebe proglašava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne počinioca. Kako je to bilo uoči Pashe, najvećeg judejskog praznika, običaj je nalagao da se jedan zatvoreik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga da oslobodi: Isusa Hrista ili Varavu, razbojnika, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuškana od fariseja, tražila je Varavu. Pilat je pitao šta da uradi s Isusom, a svetina je urlala: „Raspni ga! Raspni ga!”
Hristu su stavili trnov venac na glavu, a na pleća navalili teški krst i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola. Pljuvali su ga i dobacivali pogrdne reči. Našao se tu i jedan dobar čovek, Simon iz Kirineje, koji se sažalio i pomogao Gospodu da nosli Krst Stradanja. Na brdu Golgota su postavili tri krsta, na koja su razapeli Hrista i dvojicu razbojnika. Hristov krst je bio u sredini. I posle svih pretrpljenih muka i poniženja, Hristos je molio svog Oca Nebeskog da oprosti ljudima, jer ne znaju šta čine. Kad je, oko tri sata po podne (po našem računanju vremena), Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Božja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zločina: pomračilo se sunce, otvarali se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se, uz strašan prasak, raspadalo. Stene su pucale. Tako su se obistinile Hristove reči da će i mrtvo kamenje svedočiti Živoga Boga. Kapetan koji je stražario kod krsta, rekao je da je taj Čovek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuzeo je neizrecivi užas.
Pored Krsta je ostala Bogorodica sa apostolom Jovanom, Marijom Magdalinom i još nekim ženama. Nema i skamenjena od bola, gledala je Bogorodica beživotno telo svoga Sina i Boga. Josif iz Arimateje je otišao Pilatu i izmolio da sa krsta skine Hristovo telo i sahrani ga. Pilat je, zato što je sutra subota (kada se ništa ne radi), a da telo ne bi stajalo na krstu tri dana, dozvolio da Ga skinu sa krsta. Hristovo telo su obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koju je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su položili Hristovo telo, na ulaz su navalili ogroman kamen. Rimljani su postavili straže unaokolo, plašeći se da hrišćani ne uzmu telo.
Fotografije: Vikipedija
