Episkop požarevačko-braničevski g. Ignatije: Reč utehe, u susret Vaskrsu!
Visokoprečasnom i prečasnom sveštenstvu, monaštvu i narodu Božjem
bogospasavane Eparhije braničevske,
Hristos vaskrse! Zaista vaskrse!
Draga braćo i sestre u Hristu Gospodu, mir vam i ljubav od Boga Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Obraćam vam se u ove dane Velikog i časnog posta, a pred najveći crkveni praznik Vaskrsenja Hristovog iz mrtvih, povodom trenutne situacije i virusa Covid 19, koji vlada i odnosi mnogobrojne živote, kako u našoj zemlji tako i širom sveta. Na samom početku, molim vas, ljubljeni u Gospodu da se čuvate i da čuvate druge na način kako to propisuju zdravstvene organizacije naše zemlje. Ovom prilikom želeo bih da vam, radi utehe u Gospodu, ukažem na nekoliko važnih stvari, vezanih za našu veru i naš život u Hristu, a koje nam mogu biti od koristi baš u ove dane straha i tuge.
Naš život sad i ovde u istoriji, kao i život celokupne stvorene prirode, pomešan je sa smrću. Živimo tako što se stalno borimo sa smrću koja nas ugrožava. Smrt se ne pojavljuje iznenada u šezdesetoj, sedamdesetoj ili nekoj drugoj godini našeg života, kao da nije bila tu. Smrt je proces koji traje koliko i naš život. Stoga, naš sadašnji život je samo predokus istinskog života. Zato je Spasitelj naš nazvao ovaj prirodni životni proces „lažnim životom“. To ne znači da se ovde radi o lažnom životu u odnosu na neki drugi, duhovni život koji je istinit. Život je jedan i jedinstven. Počeo je Božjim stvaranjem i trajaće po Božjem obećanju večno. Razlika je u tome što je istinski život onaj život koji nije prožet smrću a koji će nam Gospod darovati u budućnosti o sveopštem vaskrsenju. Tada će smrt biti odvojena od našeg sadašnjeg života i neće je više biti, kao što nam je to pokazano u Vaskrsenju Hristovom. Hristovo vaskrsenje je početak istinitog života koji nema primesa smrti, jer Gospod više ne umire, i predokus je našeg vaskrsenja i sveopšte pobede života nad smrću.
Međutim, Bog će nam darovati život samo ukoliko taj život i mi slobodno želimo. Bog, naime, ništa ne čini nama ljudima na silu, mimo našeg slobodnog pristanka. Bog prirodu spasava čudom, kroz svoga Sina Isusa Hrista, koji je uzeo prirodu u sebe prilikom ovaploćenja. Nas, ljude kao ličnosti, spasava samo našim slobodnim pristankom, zato što nas je stvorio slobodnim, tj. „po svom liku i podobiju“. Na kraju, čovek se jedino po tome, po slobodi, i razlikuje od svih drugih živih bića. Svako ukidanje slobode čoveku, makar to bilo i radi najuzvišenijih ciljeva, znači i uništenje čoveka. Zato nam je Gospod rekao: „Tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se. Jer ko traži on i nalazi“. Dakle, Gospod Isus Hristos nas poziva da tražimo i da želimo život, a, ako ga želimo, Bog Otac će nam ga dati u izobilju. Na koji način treba da tražimo život i da se borimo za njega?
Najpre, poštujući i čuvajući prirodu i prirodni poredak jer je to Božja tvorevina. Sva živa bića, uključujući i čoveka, bore se protiv smrti na taj način što jedu, spavaju, što se razmnožavaju, što koriste lekove, i na ovaj način izražavaju želju da žive. Zato je sve to Gospod i blagoslovio kad nas je stvorio, i da jedemo i da se razmnožavamo i da se koristimo i lekovima i medicinom, da bismo živeli. Jer Bog naš je Bog živih, a ne mrtvih. On je sam Život i nas je stvorio da učestvujemo u tom životu. Otuda su samoubistvo i ubistvo najteži gresi. Međutim, ovaj prirodni način borbe protiv smrti nas opet vodi u smrt. Zato nas je On pozvao da, pored svega ovog što smo nabrojali, imamo i ličnu zajednicu s Njim, jer jedino ona može da nam osigura život i da spase i nas i prirodu od smrti. U tom kontekstu je Crkva ustanovila i post koji sada držimo. Kroz post Gospod želi da nam skrene pažnju na to da nam samo hrana neće doneti život i da nas pozove da prednost damo zajednici s njim u odnosu na hranu, ne uskraćujući nam u krajnjem slučaju ni nju. Na koji način možemo da ostvarimo zajednicu s Bogom?
Gospod je kroz istoriju pozivao čoveka na zajednicu s Njim na razne načine, ali je čovek u većini slučajeva to odbijao, misleći da će ga ovaj prirodni način života spasti od smrti, što i danas misli. Ni u jednom od tih slučajeva Bog nije hteo da vrši nasilje nad čovekom i da mu na silu nametne zajednicu i život. Tražio je način da tu zajednicu prihvati i čovek, i to slobodno. U poslednje dane Gospod je ostvario zajednicu sa nama tako što je Sin Božji došao nama i postao čovek, Isus Hristos. To se desilo posredstvom Svetoga Duha, koji je garant da zajednica između Boga i nas ni u ovom slučaju nije prinudna i nasilna, već slobodna. Jer tamo gde je Duh, tamo su sloboda i zajednica. Bog nas voli i iz ljubavi nas je i stvorio i ta ljubav isključuje svako nasilje i silu nad nama. Istovremeno, Bog takođe želi da i mi imamo zajednicu s njim slobodno, iz ljubavi. Ovo iskustvo zajedništva na osnovu slobode svima nam je poznato iz našeg ličnog ljudskog iskustva i znamo da je to istinita ljubav. Zato se Sin Božji i ovaplotio od Marije Djeve, posredstvom Sv. Duha, i postao čovek Isus Hristos. To je bila zajednica slobode, kako Boga tako i čoveka, tj. Bogorodice.
Po ovaploćenju, Gospod Hristos je pozvao sve ljude da se sjedine s njim posredstvom Svetoga Duha i da na taj način imaju život. Prvi od ljudi koji su se odazvali na Hristov poziv i ostvarili zajednicu sa Hristom bili su njegova Mati, Bogorodica, apostoli kao i drugi učenici. Međutim, njihovo najprisnije sjedinjenje sa Hristom do poistovećenja s njim desilo se posle Vaznesenja Hristovog na nebo u telu i poslanjem Sv. Duha na njih na dan Pedesetnice (Duhovi). Tako je nastala prva Crkva, zajednica mnogih koji su sjedinjeni posredstvom Sv. Duha sa Hristom do poistovećenja s Njim. Otuda su hrišćani vazda gledali na svoje bližnje i sveštenike, a posebno na episkopa, kao na Hrista. Potonje generacije ljudi koji su želeli zajednicu s Bogom, takođe su ostvarivali zajednicu sa Hristom na isti način. Mi smo takođe ostvarili zajednicu sa Hristom, tako što smo Krštenjem postali članovi Crkve, odnosno liturgijske zajednice. Ovo je jedina realna i istinita zajednica čoveka sa Gospodom Hristom. Gospod se, naime, posle svog Vaznesenja posredstvom i delatnošću Sv. Duha projavljuje u svetu kao Crkva, tj. kao liturgijska zajednica. Tamo gde Duh deluje, on donosi slobodu i stvara zajednicu u Hristu (up. 2Kor 13, 13), tj. stvara liturgijsku zajednicu. Otuda je liturgijska zajednica ljudi sa Hristom jedini „lek protiv smrti“, kako govori sveti Ignatije Bogonosac.
U Liturgiji, međutim, mi ne ostvarujemo samo zajednicu sa Bogom u Hristu, već i sa svima onima koji su kršteni i koji su već u zajednici s Gospodom. Zajednica s Bogom u Hristu mimo istovremene zajednice i sa svim ostalim krštenim ljudima nije moguća. Gospod je neodvojiv od onih koji su Telo Hristovo i jedina projava Hrista u istoriji. Zato je Liturgija događaj, a ne institucija i ne može biti prisustva Božjeg bez događaja sabranja. O, kako je ovo velika istina, koju i mi danas preživljavamo odvojeni jedni od drugih. Jer živeći kao sami, iako živimo i molimo se Bogu, svesni smo da to nije dovoljno bez liturgijske zajednice i našeg prisustva u njoj i zajednice s drugima. Otuda nam Gospod i kaže: „Tamo gde su dvoje ili troje sabrani u moje ime, tamo sam i ja s njima“, ili na drugom mestu: „ko ne ljubi bližnjega svoga, ne ljubi ni Gospoda“. Oba navoda se odnose na liturgijsku zajednicu. Zato je naša vera, dečice moja draga, Crkva, liturgijsko sabranje. Niko ne može doći Gospodu i sjediniti se Njim, mimo Liturgije.
Ovo naše sjedinjenje s Gospodom u Liturgiji, svakako je samo predokus budućeg Carstva Božjeg, kao što je i naš sadašnji život predokus istinskog života. Zato nam u ove dane, kad se od nas traži da budemo sami i da se ne okupljamo u većim grupama, pa na taj način i da ne idemo na Službu, tako teško pada. Ali, strpimo se. Ne kušajmo Gospoda, ne budimo hiroviti. Proći će i ova pošast, pa ćemo opet biti s Gospodom. Zna Gospod da ga neće slaviti mrtvi, nego mi živi i zato će nas podržati (up. Ps 6, 5). Dok taj dan ne dođe, služićemo Liturgiju s malim brojem ljudi, ali da ne zaboravimo da se svaka Liturgija služi za sve ljude i za celu tvorevinu, pa u ovom slučaju i za nas koji smo odsutni iz opravdanih razloga. Jer Liturgija je kosmička, kako kaže sveti Maskim Ispovednik, i obuhvata sve.
U ove dane kada, ova opaka bolest odnosi naše mile i drage i privremeno ih deli od nas fizički, neka nam jedina uteha bude Gospod naš Isus Hristos i njegov život i patnje, ali pre svega njegovo Vaskrsenje. Jer on, budući Bog, a postavši čovek radi nas i našeg spasenja, je i sam prošao ovaj put smrti, tražeći od Oca da ga proslavi, što je ovaj i učinio vaskrnuvši ga iz mrtvih Duhom svojim. Zato je i nama rekao da se ne bojimo jer i ako umremo živećemo. On je gospodar i smrti i života. Gospod nas nije doveo iz ne-bića u biće da malo poživimo mučeći se, pa da nestanemo. Doveo nas je „da nam dâ život i da nam ga dâ u izobilju“. To će se desiti kada Gospod ponovo dođe u sili i slavi. Dotle ostaje da verujemo i da se nadamo, i da tu svoju veru i nadu izražavamo liturgijski i borbom protiv smrti.
Zato, ljubljeni u Hristu Gospodu, čuvajmo svoj život i život drugih ljudi, koliko to do nas stoji i na način koji je jedini moguć u ovoj opakoj bolesti, jer na taj način najiskrenije iskazujemo našu istinsku želju za večnim životom i pokazujemo se da smo Božji. Jer naš Bog nije Bog mrtvih nego živih.
Hristos vaskrse!
vaš molitvenik pred Gospodom
EPISKOP BRANIČEVSKI
Ignatije
Dano u Požarevcu
Pred Vaskrsenje 2020.
