Dimitrije Marinković rođeni Paraćinac, je srpski pravnik i političar. Bio je ministar unutrašnjih poslova i ministar pravde vlade Kraljevine Srbije, kao i predsednik Senata. Njegovi sinovi bili su poznati političari Pavle Marinković i Vojislav Marinković.
Dimitrije Marinković je rođen februara 1835. u Paraćinu, a njegova porodica se doselila u Paraćin iz sela u pidnožiju Rtnja i o njima se znalo još od Prvog srpskog ustanka. Jedan deo porodice se 1813. preselio u Vršac, a drugi je ostao u Paraćinu. Njegov otac Pavle Marinković bio je imućan trgovac koji je svom sinu pružio najbolje obrazovanje. Dimitrije je osnovnu školu pohađao u Paraćinu, a 1846. upisao je gimnaziju u Beogradu. Nakon završene gimnazije, Dimitrije je 1855. završio pravni odsek Liceja u Beogradu. Oženio se Jevrejkom Velikom Klajn. Stupio je 1855. u državnu službu kao praktikant prvostepenog suda u Beogradu. Služio je kao činovnik u ministarstvu pravosuđa i prosvete, a nakon toga bio je sudija Trgovačkog suda. Postavljen je 1866. za predsednika Trgovačkog suda, a 1867. postao je član Apelacionog suda. Od 1874. do 1884. bio je sudija Kasacionog suda.
POLITIČKA KARIJERA
U vreme Svetoandrejske skupštine 1858. pripadao je širem krugu liberala i obrenovićevaca, koji su se zalagali za rušenje kneza Aleksandra Karađorđevića. Prestao je da bude liberal nakon 1868, kada je Jovan Ristić postao vođa liberala. U Naprednu stranku učlanio se 1881. i za vreme prve naprednjačke vlade postavljen je za vladinog poslanika. Bio je jedan od istaknutih vođa Napredne stranke. Po prvi put postavljen je za ministra pravde u vladi Milutina Garašanina od 19. februara 1884. do 14. maja 1885. Zastupao je od februara do oktobra 1884. ministra prosvete i crkvenih dela. U vladama Milutina Garašanina bio je ministar unutrašnjih poslova od 14. maja 1885. do 4. aprila 1886. Brinuo se o održanju reda za vreme Srpsko-bugarskog rata.Kao staložen i iskusan čovek upravljao je pažljivo ministarstvom unutrašnjih poslova, ne stvarajući nepotrebnu svađu i uvek je kao ministar pazio da se ne ogreši o zakon. Pošto su novi izbori bili predviđeni za maj 1886, kralj Milan Obrenović je na mestu ministra unutrašnjih poslova morao da postavi nekoga ko će da krši zakone i da policijskim pritiskom utiče na izbore. Zbog toga je Marinković sa mesta ministra unutrašnjih poslova premešten na mesto ministra pravde. Na tom položaju bio je od 4. aprila 1886. do 13. juna 1887.
Bio je član Državnog saveta od 1886. do 1889. Ponovo je postao ministar unutrašnjih poslova u vladi Stojana Novakovića od 7. jula 1895. do 29. decembra 1896. Kao ministar unutrašnjih poslova posebno je zaslužan za istrebljenje hajdučije, zahvaljujući njemu i njegovim načelnicima tokom 1895. i 1896. pohvatani su ili pobijeni glavni hajduci.Hajdučija je u to vreme bila raširena u čitavim krajevima, a na jednog hajduka dolazilo je nekoliko jataka. Pošto je znao da bez jataka nema hajdučije i da čitava sela predstavljaju hajdučke jatake, on je na teret sreza stavio štetu od hajdučije, ali i izdržavanje vojske, koja se bori protiv hajduka.
Dimitrijevi sinovi bili su poznati političari Pavle Marinković i Vojislav Marinković. Vlada Vladana Đorđevića podnela je ostavku 20. jula 1900. zbog odluke kralja Aleksandra Obrenovića da se oženi sa Dragom Mašin. Mandat za sastav nove vlade kralj je ponudio Dimitriju Marinkoviću, kao pouzdanom naprednjaku, ali Dimitrije je odbio. Preporučio je kralju da mandat poveri Aleksi Jovanoviću, Ipak Dimitrijev sin Pavle Marinković je tada postao ministar prosvete. Dimitrije je imao velikog udela u izdavanju Ustava Srbije iz 1901. godine, po tom Ustavu uveden je Senat Kraljevine Srbije, a Dimitrije je postao prvi predsednik Senata. Napredna stranka je bila rasturena 1896, ali zahvaljujući veštini Dimitrija i Pavla Marinkovića postajala je ponovo važan činilac, najviše zahvaljujući uvođenju Senata. Zahvaljujući njegovom zalaganju ostvarena je radikalno-naprednjačka fuzija u vladi Mihaila Vujića. Kada je kralj Aleksandra Obrenović nameravao da tokom 1902. ukine Ustav Srbije iz 1901. godine Dimitrije se tome suprostavljao i nakon svađe sa kraljem dao je ostavku na mesto predsednika Senata. Umro je 17. juna 1911. u Beogradu.
