Ilija Barjaktarović je rođen oko 1771. u selu Izvoru, koje je pripadalo paraćinskoj nahiji. U svom kraju je bio poznat kao trgovac stokom i najverovatnije zahvaljujući tom poslu upoznao je Karađorđa još pre Prvog srpskog ustanka. Kada su Srbi ustali protiv dahija, Ilija je još neko vreme obavljao trgovačke poslove, a zatim se priključio ustanicima.
U bici na Ivankovcu 6. avgusta 1805. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac potukli su Turke, a Hafiz-paša je bio ranjen. Poraženi Turci su se zatim povukli u Paraćin, koji je u to vreme pripadao leskovačkom, a ne beogradskom pašaluku. Karađorđe je na mesto bitke došao tek kada je ona bila završena. Odlučio je da na oružje podigne paraćinsku nahiju. S toga je zajedno sa Milenkom Stojkovićem otišao u selo Izvor kod svog poznanika Ilije Barjaktarovića. Posle pozdravljanja i nekoliko razmenjenih reči vožd je upitao svog domaćina: „Koekude, brat Ilija, šta misli paraćinska nahija: da li će s nama ili će s Turcima?“ Ovaj mu na to odgovori: „Samo čeka da vi dođete, pa ćemo s vama svi do jednoga!“ Kada je ovo čuo Karađorđe mu je rekao: „To je lepo. I kad je tako, a ti skupi ljude, nek su gotovi, i neka ponesu sekire i motike, jer oružja, znam, nemate!“ Tako se Ilija priključio ustanicima tek 1805. i to posle srpske pobede na Ivankovcu. Već narednog dana došao je sa 200 ljudi u Paraćin, i tu su na brdu započeli da kopaju šančeve. Ubrzo zatim Hafiz-paša je otišao sa svojom vojskom prema Nišu, a Karađorđe je Iliji Barjaktaroviću dao vojvodsku diplomu i postavio ga za vojvodu u paraćinskoj nahiji. Na položaju paraćinskog vojvode Ilija je ostao dugo, rešavajući sva važna pitanja. Kada je nastupila 1809. vožd ga je poslao na Deligrad, tako da se sve do 1813. uglavnom nalazio na ovom utvrđenju. Mada, povremeno se vraćao u svoj kraj, a umeo je i da priskoči u pomoć drugim vojvodama. U leto 1810. vojvoda Ilija se neko vreme nalazio u Poljani, sa delom svoje vojske, potpomognutom od tamošnjih žitelja. Međutim, njemu i vojvodi Iliji Stojšiću Homoljskom, nikako nije polazilo za rukom da zadrže potpuno pod svojom kontrolom timočki kraj i izmire zavađene crnorečke knezove sa narodom. Zato je i odsustvo vojvode Veljka iz ovog kraja bilo sasvim vidno. Ilija i Karađorđe su održavali stalnu prepisku, o čemu svedoči voždov Protokol, u kome se na više od sedamdeset mesta nalaze zavedena pisma, koja je on uputio svom vojvodi. Značaj deligradskog utvrđenja, koje se nalazilo na Carigradskom drumu, s jedne strane, i Ilijino obavljanje međunarodnih poslova, s druge strane, svakako su bitno uticali da ova prepiska bude obostrana i česta. Pripremajući Srbiju za odbranu Karađorđe je 1813. obnovio zvanje glavnokomandujućeg, odnosno glavnog komandanta. Tom prilikom je i Ilija Barjaktarović dobio ovo zvanje. Zapovedao je jugoistočnim frontom, čije je sedište bilo u Deligradu. Za njega se ne može reći da je bio izrazit junak, poput nekih drugih srpskih vojvoda. Mada, i on se borio sa Turcima u bitkama na Čegru 1809. godine i onoj poslednjoj 1813. na Deligradu, kao komandant jugoistočne ustaničke vojske.
Međutim, Ilija je u drugom smislu bio značajna ličnost. Obavljao je mnoge upravne i sudske poslove, a takođe je bio prava ličnost za rešavanje mnogih poslova u međunarodnim odnosima.Kada su Turci bili pred napadom na ustanike, Ilija je sa njima obavljao pregovore. Na osnovu odluka vojvodske Skupštine januara 1813. bila je sastavljena nova srpska deputacija, koju su pored Ilije činili Živko Šljivić, Jefto Savić-Čotrić i Gavrilo Nikolajević. Njihov zadatak bio je da odu u Niš i nastave pregovore sa Turcima. Pošto Srbi nisu mogli da prihvate turske uslove u pregovorima usledila je velika ofanziva koju su 1813. izvršili Turci, srpska odbrana je bila vrlo brzo i na mnogim mestima probijena. Videvši da je svaki dalji otpor beznadežan vojvoda Ilija je napustio Deligrad, a zatim je poput Karađorđa otišao preko Dunava. U Srbiju se vratio 1815. godine. Knez Miloš ga je imenovao za člana magistrata ćuprijske nahije, u Svilajncu. Od tada, pa sve do svoje smrti, živeo je u ovoj resavskoj varošici. Ilija Barjaktarević je imao dva sina: Savu i Radovana, ali nije imao sreće da ga oni nadžive. Sava je umro u Nemačkoj od boginja, a Radovana je neko otrovao u Paraćinu. Posle Radovanove smrti Ilija je zapao u veliku žalost i depresiju. Delom i kao posledica toga zadesilo ga je veliko siromaštvo. U znak žalosti zbog gubitka sinova sve do svoje smrti je nosio bradu. Umro je u proleće 1828. godine i sahranjen je s desne strane svilajnačke crkve.
Linije fronta ustaničke vojske 1813. godine
