Stefan Simić, rođeni Paraćinac, sociolog i književnik, već godinama objavljuje svoju poeziju i prozu na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života. Vremenom je njegov internet angažman prerastao u nešto mnogo šire, i sve više dobija na značaju jer postaje popularan širom stare Jugoslavije a na društvenim mrežama ga prati oko 70 hiljada ljudi koji vrednuju njegov rad i pronalaze se u njegovom pisanju. Njegovi nastupi spoj su monodrame, tribine, ispovesti, kabarea i stund up-a što je nešto što do sada nije viđeno na ovim prostorima.
Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je veliku pažnju u Srbiji, i zemljama bivše Jugoslavije gde je punio sale od Skoplja, Beograda, Novog Sada, Podgorice, Sarajeva, Banja Luke, Zenice pa sve do Zagreba i Splita ali je najmanje bio propraćen, shvaćen i prihvaćen u svom rodnom gradu Paraćinu, što je suštinski bila sudbina svih velikana, jer sredina u kojoj si odrastao po najmanje prašta uspehe a Stefanovi uspesi odavno prevazilaze i granice Srbije a kamoli male varoši u Pomoravlju kakav je Paraćin. Stefan za Portal035 kaže da mu je najteže da govori o Paraćinu, uvek su mu na tu temu pomešane emocije, jer sa jedne strane voli svoj grad jer je čitav njegov svet dugo bio u njemu ali sa druge strane je doživeo i brojna razočarenja:
“Ne znam da li je samo do Paraćina, pre je do vremena u kome živimo, gubi ono nešto što je imao, ljudi se povlače u sebe i sa kim god da govorim, od taksista, rođaka, prijatelja, osećam jednu razočaranost. Paraćin ima sjajne mlade ljude, koje iznova srećem, ali većina odlazi iz njega a vraćaju se tek, ponekad. Definitivno fale mnoge promene a to jedino mogu da izvedu novi ljudi, koji bi se ili vratili ili bili spremni da ostanu a takvih je bojim se malo. Vreme u kome živimo zatvara ljude u sebe, postaje manje važno gde živiš, živi se virtuelno, što se u Paraćinu posebno vidi. Mogao bih čitavu studiju da ispišem o paraćinskom mentalitetu, i pozitivno, i negativno ali sumnjam da bih rekao nešto što se već ne zna. Vrlo komplikovan grad, i ljudi u njemu, kada god imam prilike obratim se ljudima, direktno, na svojim tribinama ali nisam siguran da to dopire do nekoga. Oseća se nihilizam, apatija, kao da je vreme stalo”.
Stefan Simić dalje naglašava da su se u Paraćinu dogadjaji sveli na navodna kulturna dešavanja koja se stihijski organizuju, što po nlemu znači da nema autentičih desavanja, spontanih, samorganizovanih, a izražava i strah da je i sve manje ličnosti koje to mogu da pokrenu:
“Mnoge samoinicijative su ugušene, lokalna samouprava nija imala sluha a i ogroman broj tih ljudi koji su zaduženi da to kreiraju, prosto za to nisu sposobni ili nemaju motiva, utopili su se u sredinu a ne daju drugima da rade. Ne mogu reći da sam razočaran u Paraćin jer takvu atmosferu pronalazim u mnogim ex-yu gradovima gde odem, uz komentar – ovde je sve stalo. Ni Paraćin nije izuzetak, da bi se nešto suštinski promenilo potrebno je mnogo rada, mašte, kreativnih ljudi, takvih ima ali Paracin im je na žalost, samo prva stanica. I u odnosu prema meni samom video sam koliko sam nebitan u tom gradu, koliko su gotovo sva vrata zatvorena i pošto često nastupam, u drugim gradovima, kada to uporedim sa Paraćinom, uvek osetim neku tugu, što grad u kome sam živeo i proveo tolike godine, tome ne pridaje značaj a svestan sam koliko bih i sam mogao da doprinesem da se nešto promeni. Predosećam da će se uskoro promeniti vlast, biće tu neki novi dilovi, sporazumi, ali bojim se da će suštinski atmosfera grada ostati ista. Isuviše je malograđanskog duha koji u startu saseče svaku inovaciju, ljude povlači u sebe i malo šta dobija pravi odjek. Puno nekakvih kladionica, kafića ali ljudi oslobođenog duha – malo, jako malo a oni za koje znam da vrede, potpuno su marginalizovani, da javnost u Paraćinu ni ne zna za njih.” konstatuje Paraćinac čiji rad desetine hiljada ljudi sa EX YU prostora svakodnevno prati i u dahu nastavlja: “Tužno je što Paraćin već godinama nema javno mnjenje, ljude od kredibiliteta kojima veruješ, toliko je javni prostor osiromašen i ljudi koji u njemu učestvuju, da se čovek ozbiljno zapita kome uopšte da se obrati. Najviše svetlosti vidim u mladim ljudima, lepim, pametnim ali nisam siguran da oni imaju gde da se vrate, niti da su postavljeni temelji da bi u Paraćinu videli bilo kakav izazov. Meni je Paraćin velika inspiracija, kao piscu, poznajem dušu grada ali da se bavim nekim drugim zanimanjem, kao većina mojih generacijskih drugova, kojima je Paraćin, nažalost, samo rodno mesto i ništa više” zaključuje Stefan Simić u izjavi za Portal035.
Treba naglasiti da je u središtu pisanja Stefana Simića čovek, sa svim svojim vrlinama, manama, porocima, zabludama i predrasudama. Empatija koju ovaj sjajni mladi pesnik i prozaista iskazuje ne ostavlja nikoga ravnodušnim, ona jednostavno čitaoce tera da pronađu čoveka u sebi, ali i u svim drugim ljudima. Mi nemamo kuda pobeći, mi smo prirodno upućeni jedni na druge, i to je osnova ove iskrene i nadahnute proze Stefana Simića sa društvenim angažmanom i humanističkom porukom.
