Kako su Paraćinci gradili toranj na crkvi Svete Trojice i izučili novi zanat “crkvarenje”, otimanje narodnih para koje se održalo u Srbiji i do danas. Džigeranska posla – “mešali med i prste lizali” govorilo se te 1864. godine u Srbiji povodom ovog događaja u Paraćinu kada su “gradski oci” novac namenjen za izgradnju crkvenog tornja gurali u svoje džepove
Biti direktor objekta u izgradnji za neke je velika muka i glavobolja, a za neke prilika da naduvavanjem cena, zakidanjem na materijalu i raznim drugim marifetlucima reše svoje egzistencijalne probleme.
Ovo, međutim, nije izum najnovijeg doba. I u prošlosti se ošljarilo kada su se objekti gradili od narodnih para. Evo kako su “ugledni” Paraćinci, šezdesetih godina 19. veka prouzrokovali pad tek izgrađenog tornja na hramu Svete Trojice u Paraćinu. Iza ovog nemilog događaja ostala je obimna dokumentacija, ali i bruka koja je Paraćince pratila decenijama nakon toga.
Sve je počelo idilično, kako to obično biva među Srbima, 26. februara 1861. godine kada se grupa “obštinara i otmenih sograđana” pismom obraća kapetanu Dimitriju Saviću, načelniku paraćinskog sreza, i moli ga da kod nadležnih izdejstvuje dozvolu za gradnju novog crkvenog tornja, jer je postojeći sklon padu. Pod pojmom “obštinari” u to vreme su se podrazumevali članovi Primiritelnog suda, koje je birao narod, odnosno neka vrsta obštinskih odbornika. Oni su u svom prvom zahtevu ujedno istakli da im za gradnju nije potreban novac jer ga imaju dovoljno “kako narodni, tako i crkveni”.
Kada je gradnja crkve počela, Uprava za građevine je upozorila paraćinsku opštinu da njen arhitektonski plan nije dobar i poslala je drugi. Za izvođenje radova izabran je izvesni majstor Manasije Stanković iz Turske, najverovatnije iz crnotravskog kraja. Dokumenti beleže da se on oktobra 1862. godine žali Načelstvu u Ćupriji kako mu Opština duguje 22.000 groša njegove zarade, kao i nadnice za radnike.
Ostala je sačuvana i molba sreskog načelnika Dimitrija Savića da se dodatno odobri gradnja još četiri manja kubeta i da su za ove radove po 80 dukata priložili Miloje Lozanić, penzionisani sreski načelnik i Jovan Veljković, penzionisani savetnik.
Nepečene cigle za crkvu
U međuvremenu je paraćinskoj opštini odobreno da za potrebe građenja crkve stanovništvu razreže poseban prirez. Uprava fondova joj 1864. godine za iste svrhe odobrila kredit od 600 dukata.
Sačuvana je i ponovna žalba majsatora Manasija da mu Opština ne nabavlja materijal i da zbog toga, sa svojim majstorima dangubi već tri meseca. Za tu dangubu traži odštetu od 300 dukata. Molbe, žalbe i, kakva – takva gradnja, traju sve do 9. oktobra 1864. godine, kada se, gotovo završen toranj paraćinske crkve, sam od sebe ruši. Srećom, radnici majstora Manasija su u tom trenutku bili na doručku, tako da niko nije poginuo, ali je Opštini načinjena ogromna materijalna šteta.
Ministarstvo prosvete i crkvenih dela je obrazovalo komisiju koja je, ispitivanjem opštinskih nadzornika pokušavala da odgonetne uzroke za to vreme, ogromne štete po opštinsku kasu.
Tako je izvesni J. Kamoli za zloupotrebe optužio Jovana Dimitrijevića, predsednika Primiritelnog suda i Antu Stanojevića opštinara. On je tvrdio da je Dimitrijević odobrio Stanojeviću da je “sam nabavljao gvožđe i eksere iz njegovog dućana i pošto je hteo, onoliko je naplatio njegov espap”. Takođe je optužio Petra Cvetkovića, pisara Primiritelnog suda “koji je neku nevaljalu ciglu izdao za crkvu koja je sasvim nepečena bila”.
Ovaj Petar Cvetković pre dve godine, kad smo ga primili za pisara, bio je siroma u Boga, sve mu se imanje na doboš raspadalo, a sada oko crkve paraćinske načini kuću koja košta 200 dukata ćesarski i nameštaj u kuću 100 dukata i zaduži crkvu 150 dukata. Vidite račun kako je načinio nepravičan, pa jadni obštinari oćedu da prime taj račun, a drugi nećedu. Oni koji oćedu da prime ima malo da su i oni mešali po med i prste lizali.”
Majstor Manasija, koga su paraćinski “otmeni sograđani” optuživali da je jedini krivac za rušenje tornja, pred komisijom se uglavnom branio da je dobijao loš kreč i ciglu i da je to osnovni uzrok rušenja. Međutim, već sutradan se sam pojavio pred komisijom i rekao da se dosetio kako je “zaboravio sve da kaže”. Optužio je sreskog načelnika, kapetana Dimitrija Savića i opštinskog blagajnika Kostu Dimovića. U naknadnom prisećanju rekao je i sledeće:
- Ja sam g. kapetanu 40 000 ćerpiča na zemlji obštinskoj izradio i jedan mu bunar u avliji iskopao i ozidao zato što mi je obećao da će kod vlasti izraditi da se plan za crkvu odobri i da ovu napravim. Ove ćerpiče i rad za bunar on mi nije platio ni krajcare, a on je taj ćerpič Jovi Stanojeviću prodao, pošto, ne znam. Ja sam sa Obštinom pogodio da sav crven kamen za ploče i stubove crkvene izradim. Od ovog kamena uzeo je Kosta kasehranitelj ploče, te je kuću patosao, a g. kapetan od istog napravio je na kući basamke, a meni ništa nisu platili, no mi je kmet Jovan kad sam naplatu tražio, kazao “e nek ide to tako”. Obština je 160 dukata za kubeta od g. Veljkovića i Lozančića primila, a meni je samo 65 dukata dala, a imala mi se je celu sumu meni dati – izjavio je majstor Manasija “pokvalenoj Komisiji”.
Ministarstvo prosvete i crkvenih dela obrazovalo je komisiju koja je zaključila da su opštinski oci krivi za pad tornja zato što se nisu držali plana za izgradnju, nesavesno rukovali parama, nabavljali loš materijal i za gradnju ovako složenog zdanja angažovali nestručnog čoveka”Otmeni sograđani” branili su se od optužbi za pljačku narodnih i crkvenih para na svakojake načine. Optuživali su jedan drugog, donosili razne račune i predračune. Ukoliko se i pored svih matematičkih gimnastika i dalje pojavljivao manjak, izjavljivali su da će ga nadoknaditi i za to polagali jemstvo
Otmeni sograđani” branili su se od ovih optužbi na svakojake načine. Optuživali su jedan drugog, donosili razne račune i predračune. Ukoliko se i pored svih matematičkih gimnastika pojavljivao manjak, izjavljivali su da će ga nadoknaditi i za to polagali jemstvo.
Svi izveštaji i izjave poslati su nadležnom ministarstvu, ali se iz dokumenata ne vidi da je bilo ko za štetu odgovarao. Jedino je u lokalnom jeziku stvoren novi izraz, pa se od tada, za nekoga ko se okoristio narodnim parama kaže da je “crkvario”:
Ostala je sačuvana i molba majstora Manasija ministru prosvete i crkvenih dela u kome on moli da se istraga ubrza jer on dangubi u Paraćinu i “aljine na toboš prodaje” i da “zbog ovakve velike nesreće moje i na žalost dečice i žene, koji u Turskoj skapavaju gladni i žedni, ja siromah među braću moju, ovde u Paraćinu, težku mu i crnu misao provodim”, žalio se Manasija.
Toranj je, ipak nekoliko godina kasnije dovršen, ali, na žalost, to nije bila i njegova poslednja gradnja. Srušen je ponovo 10. oktobra 1918. godine prilikom borbi za oslobođenje Paraćina, jer su na njemu Nemci postavili mitraljesko gnezdo. Konačno je obnovljen dve godine nakon rata, 1920. godine.
